Паралелизам. Новинари и књижевници, некад и сад

"Овде се књижевник (?) углавном бави другим послом. Најчешће је чиновник, - пише Шарл Бодлер у Јадној Белгији.

Белатукадруз (аутор)

Уосталом, књижевности нема, барем не француске.Један или два шансонијера, одвратни мајмуни који изводе Беранжеове масне шале. Један романописац, подражавалац преписивача Шамфлеријевих мајмуна. Научници, писци анала или хроничари - тј. људи који скупљају и други који купују у бесцење гомилу хартија (прорачуне трошкова за зграде и остало, описе свечаних дочека владара, извештаје са седница општинских савета, архивске копије) а онда све то скупа продају као историјску књигу.
Право рећи, овде су сви писци анала ..." итд. итд.
Какав с т и л, шта кажете? Ако бисте у том стилу покушали да оцртате физиономију српске књижевности,
рецимо, 150 година доцније, у неколико потеза, како бисте то извели?
Пођите од Бодлеровог запажања. Од неизбежне сличности. И овде се књижевници, углавном, баве неким другим послом. И у Србији су, најчешће, чиновници. Што већи чиновници, што ближе власти, то наметљивији, превођенији...
Колико има писаца, песника, романописаца? Према броју постојећих књижевних награда, од оних парохијских до највиших, рекло би се да је Србија књижевна велесила!
Колико праве књижевности има? Одговорите. Полако. Натенане.
И наравно, не узимајте у обзир бедне копије илити фаворите подражавалаца тзв. представника тзв. високе светске књижевне моде...
И наравно, не узимајте у обзир књижевно и свако друго родољубље, док будете уобличавали свој одговор...