ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

четвртак, 17. март 2011.

Одлазак дуговеког научника и писца, жртве себичних комунистичких моћника

Читуља.
Политика, 17. март 2011.
Додајте натпис


Проф. Др Живомир Младеновић, научни саветник САНУ у пензији (1910 - 2011).
Преминуо је 14. марта 2011. године у 101. години, дочекавши да истина о његовој судбини изађе на видело.

«Разговор са професором Живодрагом Младеновићем" , последње објављено дело овог научника и професора, разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у српској култури, и књижевности пре свега. Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева је требало штампати у 30. ооо примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.  «
Ово дело публиковано крајем минулог лета у Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ и може се преузети у целини бесплатно на следећој интернет адреси:
      Ово дело је прештампано, у тематском броју пожаревачког Браничева, 1-2/2011, који је угред буди речено, плануо. Први примерци тога броја стигли су до дуговеког научника и обрадовали га, јер се коначно испунило нешто важно у судбини овог  писца који неће бити заборављен. Баш зато што је један од најбољих сведока о ујдурмама тзв. великана бирократске, узурпаторске и наметачке књижевности.
     Испраћај за кремацију обавиће се у петак, 18. марта, у 11 часова на Новом гробљу. Почетак опела је у 10.30 часова.
      Више о свему видети на следећој интернет адреси часописа Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију
https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011  , где се, такође, бесплатно може преузети најновији двоброј часописа "Браничево"


   ".... Наравно, био ми је остао необјављен и мој отуђени (украдени) рукопис Српски реалисти,
узрок свих невоља које су ме задесиле Глигорић и Ђурић успели су да ми онемогуће сарадњу
са Академијом и свим средствима и омаловаже оно што сам за њу урадио, па да ми, и преко
својих бивших студената, онемогуће објављивање књига и у издавачким предузећима (чак и у „Матици српској“). Они који су ме познавали и уважавали због онога што сам објавио, мислили су тада да сам се својевољно повукао из јавног живота. Тешко бих могао све ово да поднесем, да нисам отишао у Сутоморе, где сам, у његовом планинском залеђу купио плац, подигао и дограђивао кућицу и око ње оплемењивао тврдо, каменито тле, ископао бунар и гајио винову лозу и јужно воће, не откривајући никоме, па ни својој породици, због чега сам се (само) изоловао. 
    Међутим, ипак нисам клонуо духом. Радио сам оно што ми је било могуће, прегледао своје необјављене рукописе и припремао за штампу поједина довршена дела и збирке, нудио их преко поште или лично издавачким предузећима, али узалуд, јер ми је сваки рукопис враћан, под изговором да не одговара њиховом издавачком плану. Имао сам добре односе са уредницима културне рубрике Политике, који су радо објављивали моје прилоге: књижевне осврте, па чак и полемичке чланке.   .... "
      (одломак из последњег објављеног дела Проф. Др Живомира Младеновића)

субота, 12. март 2011.

Амблем тајног писма света


Детаљ, са мансарде. Знак препознавања



Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада- нешто што би се могло назвати - лицемерје....
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа ВАМПИРЏИЈА, написао дословце ово:

ДАНАШЊЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ

Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи
успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета
објављује толике НАЈ, НАЈ - лепше... Било би глупо трошити папир
на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто... Толико наслова,
толико генијалаца... Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц.
Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској
култури и књижевности.
Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и
свакојаки други шкарт.
- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим
парама! - чујем тобожњи глас разумности.
А одакле им паре да то штампају?
    Видети више: https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos

среда, 9. март 2011.

Новија српска књижевност и апологија идеологије


Знак препознавања Заветина

Љубомир Симовић
ПРИБЕЛЕШКЕ НА МАРГИНАМА ИДЕОЛОШКЕ ПОЕЗИЈЕ
1.
Спремајући се за разговор Новија српска књижевност и критика идеологије,нисам одолео неочекиваном искушењу да тај однос погледам из тежег и непријатнијег угла — новија српска књижевност и апологија идеологије — и да поново прочитам нека дела песника који су били спремни да се осећају одговорнијим пред идеолошким него прод естетичким критеријумима. Схватио сам да је таквих пе-сама и песника било више, и да је апологија идеологије и њених носилаца и симбола трајала дуже него што мислимо. Што сам чешће читао те песме, био сам све уверенији да је тај проблем више занимљив психолошки и етички него уметнички, али да то ипак не може бити разлог да га књижевни истраживачи потнуно препусте  етичарима  и  психолозима...
       Видети више : http://zavetinekruna1.wordpress.com/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80/

недеља, 6. март 2011.

Сјај и беда великана бирократске књижевности


ШКАРТ

Знак препознавања
...Сви су — а да то не знају, јер неће да знају - ШКАРТ историје, Бела Гордост, европејска; сами су себе осудили, и не треба нико да им суди. Тзв. наука и критика, култура и издаваштво, Потемкинова села у којима су рођени, школовани и порасли, медији, позивање на Европу и свет (који свет?), на лепоту и љубав, обмане и опсене, наметања, свиме су се тиме послужили, и многим другим стварима, као мостом из варварства некултурног у варварство културно, из варварства невештог у варварство вешто.
Шкарт је за собом мостове порушио. Све су обесветили, чак и обичај сахрањивања. Српска књижевност и култура је почетком трећег миленијума: једно буре, у коме незрело и труло превире, а киселина која из њега истиче није ни за нос ни за језик. Троглава моћ официјелне књижевне критике је саградила палате лисицама и вуковима, а праву српску културу и књижевност је оставила без крова.
Сирота у Бога, шта та књижевност и култура имају, кад Њега немају?....

петак, 4. март 2011.

Зрачење анђеоске руде / В. Хорват


Миодраг Павловић, Питао сам светлост, Арка, Смедерево 2009.

      Најновија књига Миодрага Павловића, једног од најпризнатијих стваралаца овог поднебља и језика (чији доживљај сам аутор описује као превасходно песнички), управо се појавила под провокативно-енигматичним насловом Питао сам светлост.
    Ова сложена целина сачињена од 12 невеликих циклуса, која се бави есхатолошким и неовдашњим колико и сасвим овдашњим и конкретним (прво, као што је то најчешћи случај код овог песника, узраста на другом) задржала је Павловићев препознатљиви, етаблирани стил и поступак, али се одликује и извесним новинама. Најуочљивије међу њима су растерећенија конструкција исказа – која, зачудно, нема ништа мању носивост од ранијих, сложенијих, неочекивана интимистичка атмосфера и нови, исповедни тон.....
     Видети више: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miodrag-pavlovic/zraceneandeoskerudeverahorvat

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.