ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

понедељак, 22. децембар 2014.

„Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић




Избор из две докторске дисертације , о „Дану шестом“


Предња стр. корица
....Структури романа ”Дан шести” значајне димензије дају време и простор. Време, је, рекосмо, историјско: повлачење српске војске преко Албаније у јесен /зиму 1915, за време првог светског рата (у првој књизи) и стање духа три преживела учесника те катаклизме након двадесет година и у ”новом свету” - у Америци (У Другој књизи). Пошто ово није историјски роман, историјска окосница је само она одређујућа оса око које се плету сви догађаји и ликови, све асоцијације досањавајућих свести бројних учес- ника: и док корачају, и када спавају, и када им се губи и поново враћа свест. Отуда се туробне слике рата и умирања померају у слике сећања, чак до детињства у коме су се играли рата У маг- новењу се питају да ли су то на правом ратишту у коме они умиру, или је то само њихова игра у којој се претварају да су мртви. На старим ратиштима (у Србији и Америци) оживи комуникација и са старим мртвим ратницима, својим прецима, а најављује се и нови светски рат (”Чемберленов повратак из Минхена”). ”Као да је прошлост била узбуркано огледало садашњости и да је садашњост била већ пре прошлости и одувек, и да је била одувек на овом заједничком тлу” (стр. 441), и да ће се нека слична садашњост поновити у будућности. Али роман ”Дан шести” нема амбиције да сведочи о фамозној историји и њеној закономерности, већ о човеку појединцу и његовој злоупотреби у историји и од историје, и њених "славних” ратова и ”великих” идеја А ”простор и вријеме су двије клавијатуре на којима се гради и чита књижевно дјело према читавој једној љествици промјенљивих пространстава и трајања” 85. Простор којим су српска војска и народ бежали, из завереничког и свеуништавајућег рата читавог етноса, ка обали преживљавања и поновног враћања У тај исти Рат није био само простор историјске Србије и ис- торијског Балкана, већ је то био и простор силажења људства кроз време (”пут кроз време”). А кроз простор микро-космоса манифестовао се и макро-космос. Митски простор Балкана, у овом стварносном, историјском времену смрти, и у будућем, кроз рад соли и алкала и космичких кретања, дорађивао је своје нове слојеве. И све то што се збивало људима Србије, на Балкану или у Америци, свеједно, између небројеног свитања и смркавања човечанства, прелазило је у митски мрак и припадало бескрају и вечнбсти. Као да је Растко Петровић у роману Дан шести” и траговима времена и простора покушао да дође до оног најсубјективнијег у човеку. А и оно се учаурило у великим тајнама човековог живота. У њима се сусрећу историјско и митско. Сва Петровићева дела, сви његови трептаји, лелуји и откровења, сва путовања нису спознали те просторе човековог духа. Однела их је његова прва и последња тајна - смрт. Јер, и ћутање је простор. Пут кроз Албанију и његово тело на том путу били су само корачање кроз простор демонијачке природе и човечанства, ”свет видљив и мерљив а Растко Петровић је трагао за оним невид- љивим и немерљивим у човеку и природи. Можда је то онај замагљен и таласаст простор” лелуја и трепета између глађу обогаљеног човека и удаљене чиније која се пуши. Или онај савршени простор тишине, у коме хоризонти лебде, приближавајући се и удаљавајући испод зенита, ”који се расцветава и разлива и опет скупља у себе” (стр. 592). А у тој тишини, ”у целом Космосу једина људска бића” - у љубави. И једна и друга могућност само су у домену Човека и Природе.

85 Жан Русе, Облик и значење”. У: "Модерна теорија романа”, стр. 365/6.

     = извор:  Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр.  453: 348-349. (Ова књига је проистекла из докторске дисертације, одбрањене на Филолошком факултету,  у Београду, 1992. године.
 
Воденични точак, детаљ, манстир Св. Прохора, Пчиња

*
Резиме: Романи Растка Петровића до сада нису били предмет целовитог
и систематског проучавања и овом раду се анализирају их из перспективе
њиховог доминатног иманентнопетичког начела енциклопедичности. Најпре
се отвора питање теоријског одређења енциколедијског модела у европској
књижевности, понајпре у роману, преиспитивањем ставове аутора који су се
бавили овом темом (Умберто Еко, Нортроп Фрај, Михаил Бахтин, Валтер
Бенјамин, и други). Затим се детаљније анализирају Расткови романи Бурлеска
Господина Перуна Бога Грома (1921), Са силама немерљивим (1927), Људи
говоре (1931) и Дан шест (објављен постхумно 1961). Полазиште за нализу
успостваља се и у есејима Растка Петровића у којима су експлицирани његови
аутопоетички ставови о природи модерног романа и о енциклопедичности као о
поетичком начелу. Рад се бави и аспектима Петровићевих романа у
компаративном контексту. Уочавају се приповедачких и поетичких блискости
са романима који су настајали у приближно исто време (остварења Џемса Џојса,
Алфреда Деблина, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија). Показује се како
авангардни романи Растка Петровића стоје у вези са најзначајнијим
енциклопедијским остварењима српског постмодернизма, првенствено
романима Данила Киша и Милорада Павића. Рад доказује колико су
Петровићева поетика важна за генезу романескног жанра у модерној српској
књижевности, као и то да је енциклопедијска нартивна стратегија, која се везује
углавном за постмодрене романе, заправо је први пут код нас поетички
самосвесно развијена у делу Растка Петровића.
Кључне речи: енциклопедичност, поетика, роман, енциклопедија,
тоталитет, језик, приповедање, мит, наука, филозофија.


.... Могућност да роман приповеда о рату а да не буде национална, херојска или државотоврна драма, остала је и у Растково и у данашње време сувише смела, запараво авангардна замисао. Нешто од таквог доживаљаја рата Растко налази у Дневнику о Чарнојевићу Милоша Црњанског. Поводом другог издања те књиге из 1930. године пише како у њој „нема ни једног описа кампање и битке, нема патетичне трагике која поклапа судбину човека. Ни смрти ни несреће, ни епидемије, нису пластичне, бојене, подвлачене,” и закључује: „Па ипак је то савршено ратни роман.”451
Колико је средином тридесетих година Петровићева визија рата,
успостављена на поетичком искуству авангарде и приповедачким стратегијама
Џејмса Џојса, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија, радикално другачија од
књижевних и идеолошких видокруга тога доба, говори чињеница да је у време када
је Растков роман одбијен, код истог изадавача, Геце Кона, објављена Српска
трилогија (1934-36) Стевана Јаковљевића. Наравно, немамо намеру да овде
говоримо о вредности једног на штету другог романа, него о два различита и
поетички легитимна односа романа према историји, али од којих је само један у
том тренутку третиран као идеолошки прихватљив и политички коректан. Тематска
блискост првог дела Дана шестог, који се одиграва новембра и децембра 1915.
године, са Српском трилогијом најочигледанија је у њеном другом тому, Под
крстом (1936), који прати повлачње српске војске кроз Црну Гору и Албанију.
Спрам Јаковљевићеве ромнасиране историје чији спознајни интерес тежи
„апсолутној аутентичности,”452 односно репортажној хроници веродостојних, у
писаним и усменим сведочењима потврђених, догађаја, јасно је да Растков роман
није ратни или је заправо „савршени ратни роман”, како је приметио поводом
Црњанског.453 Однос према историји у првом делу Дана шестог не заснива се на
уметничком транспоновању фактографске грађе или на фикционалзацији
веродостојних сведочења, него на приповедачкој артикулацији антрополошке и
онтолошке дубине ратне трагедије која надилази историјско и постаје
катаклизмичко, митско дешавање.454 У тој митској дубини дезинтегрише се
иденентите поједица и његова културом успостваљен свест о прирпадности нацији,
отаџбини и друштву. Док натуралистичке сцене смрти, глади и болести у Српској
трилогији увек чувају снажан емотивни патос националног страдања и апотеозу
жртве, у Растковом роману оне добијају значење дехуманизације, изједанчавања
човека са животињом и повратак у стање првобитног чопора. Од ратне трилогије
Стевана Јаковљевића, која је имала велику успех код читалачке публике и
прилична оспорвања код критике, могао би се успоставити директни поетички
континуитет до приповедачки и комозицино сложенијег Ћосићевог романа Време
смрти. С друге стране, Растков роман, поетички самосвесно лишен националног и
патриотског тона, остао је у време када је написан прећутно цензурисан и до
новијег времена скоро непрочитан.
Овакав Растков третман националног у књижевности био је једним делом
већ заснован хронотопском и језичком апстракцијом романесконог света у
претходној књизи Људи говоре. Али за разумевање тог питање важан је есеј „Да
наша књижевност буде уистину наша” (1930), прозашао из Петровићевог тумачења
фолклорне башине и „језичког генија”, о чему је писао средином двадесетих
година. Разматрајући однос националног или расног и универзалног или
општечовечанског у уметности и књижевности Растко наглашава да се ове две
категорије нипошто не искључују јер расно је само посебан облик испољавања
општељудског. Поседовати националну свест, припадати одређеном народу,
племену или раси значи „захваљујући линији порекла, или живота у средини
једнога племна, имати извесне специфичне особине које помажу да се схвати и
примени оно што је иначе апсолутно и општечовачанско.”
455 Наши уметници, сматра Растко, греше када расност покушавају да изразе имитирајући фолкорни израз, односно развијаући само тематску или језичку орнаменталност а занемарујући онај квалитет осећања, доживљаја и вредности које припадају човеку уопште. Као што је Хамлет надасве представник човечанства, па тек онда дански принц и драмска креација енгеског писца, а мајка Југовића грандиозна уметнички лик и величанствени тип српског народа управо зато што је на првом месту мајка, тако и данашњи књижевни ликови своју расност морају да испољавају у универзалном квалитету. „Подвлачимо да ће најраснији пиосац на језику нашега народа бити не онај писац који у своје дело нагомилава све по чему се наш човек разликује од других људи,” закључује Растко, „већ онај који дâ све оно што је у  нашем човеку општељудско, али што је особеније, јаче и замршеније но код других.”456 Већ у недовршеној поеми Вук јасно је испољена Петровићева
тенденција да нациналном фолклору да униврзалну сиболкику или како је
приметио Зоран Мишић, „да наше митове учини васељенским, и васељенским
мерама премери нашу митологију.”457 У концепцији расног у књижевности свакако
се може наћи поетички путоказ за разумевање Петровићевог покушаја да
нациналну трагедији из Првог светског рата види као катаклизну цивилизацијких и
космичких размера, дакле не да поништи или занемари нацинално него да га
преведе у униврзалну односно у митску раван. Међутим, управо Растков есеј о
расном у уметности важан је и за његово позицинирање у идеолошким и
политичким сукобима који су се средином тридесетих година водили поводом
уметности. Иако у тим полемика није учествовао, своје ставове изразиће у ликовној
критици коју је тада писао за Политику, не прихватајући ни нациналну струју
предвођену групом „Зограф” ни социјално ангажововане ствараоце окупљене око
загребачке „Земље”. И сликарству коју је своју инспирацију налазило у средњем
веку као и оном заинтересованом за друштвене теме, Растко замера да нема свест о
модерном и аутентичном ликовном изразу него се служи старинским и
превазиђеним уметничким техникама који у савремном добу делује анахроно.
Инсистирајући на „интренациналном сликарском језику у коме се расност и личи
елемент мешају само као акценат сликања” Растко Петровић својим погледима на
уметност формираним у духу естетике Бато Лавуара битно разликовао од ставова
тадашње левичарске и десничарски оријентисане критике.458 Јасно је зато да роман
у коме је желео да једно, у том тренутку још живо, ратно искуство приповедачки и
језички артикулише у духу „постуликсовске” поетике остао неприхватљив за
тадашњу, идеолошким сукобима обузету, књижевну јавност. Међутим, то не значи
да у енциклопедијској ширини Дана шестог нема наглашених идеолошки
профилисаних гласова. Такав је у првом делу романа Смеђи Петар, антипод
главног јунака Стевана Папа-Катића. Пасионирани читалац Марксовог Капитала и
нихилистчки бунтовник против буржоског друштва, Смеђи се сећа како је као
дечак, док му је мајка требила вашке, читао новинске наслове унатрашке,
симболично обзнањујући свој котра–став према свету. Расправу о класним
нејаднакостима и дистрбуцији друштвеног богатства коју у ратном повлачењу воде
Петар и Стеван, приповедач коментарише овако: „Ма која мишљења бранили и
исповедали, ма чему стремили са својих седамнаест година, у дну обијице била је
стална, очајна жудња: живети, живети. Сачувати то! Живети.”459 Међутим, док
Стеван спознаје да у природи и универзуму делују деструктивне али и
виталистичке силе које превазилазе законе друштва и оквире идеологије, дотле
Петрово идеолошко откровење прераста у аудоструктивни нагон који га води у
одустајање од живота.
Нису се само у романима настајалим током четврте деценије испољиле
различите визије рата. Нестабилна политичка ситуацију у Европи почетком
тридесетих година покренула је ову тему и у књижевним полемикама које су се
одвијале под сенком идолошких разлика. У чланку „Оклеветани рат” из 1934.
Црњански даје контроверзну похвалу рата због чега ће га Крлежа а касније и
Марко Ристић оптужити за милитаризам и фашизам. Међутим, Црњански смисао
рата одређује прилично слојевито, заснивајући га као једну општу хуманистичку
категорију, кључну за разумевање људског постојања. Жестоко нападајући
лицемерје пацифистичке и марксистичке пропаганде о вечном миру, Црњански
полази од искуства Првог светског рата као јединог начина којим је могло бити
решено питање националног ослобођења и уједињења. Ратови су увек пресудно
утицали на формирање цивилизацију у целини као и посебних националних
идентитета и моралних вредности. „Што је најстрашније, рат постаје све
фантастичнији и ма како то грозно звучало, све лепши,” вели Црњански, а историја
ратовања и његове медијске презентације у новије доба то потврђује, „Он ће
опијати својом занимљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху, он ће им
приказивати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клетве о рату као да
их никада није ни било.”460 Расткова визија рата у првом делу Дана шестог
прилично је далеко од размишљања Црњанског, поготову његове осуде оних који у
рату виде само дехуманизацију човека и најнижи цивилизацијски пад („Ако се за
рат може рећи да човека поживотињи, за мир би се то могло рећи много више,”
цинично примећује Црњански). Ипак, једно романескно и друго полемичко виђење
се у неким моментима и сустичу. Рат постоји као нешто фаталистичко, у историји
човечанства рат се неминовно враћа. Он у појединцу активира и оне, у
мирнодопским околностима неслућене, виталистичке потенцијале. Ту колосалну
енергију, или екстазу о којој говори Црњански, ослобођену ратом, Растко Петровић
ће у својој митопоетској визији изместити из цивилзацијских оквира у немерљиву
целину космоса којим валада ритам смрти и поновног рађања.
Међутим, за српску књижевност биће много значајнији поетички сусрет
Дана шестог и Друге књиге Сеоба почетком шездесетих година. Из истих,
политичких разлога осуђене на деценијско изгнанство ове две монуметалне књиге
објављене у приближно исто време, Расткова 1961. а Црњанскова годину дана
касније, симболично су означиле почетак „златног доба српског романа”.461 Много
више од саме симболике важнији је (не)очекивани иманентни дијалог ова два
романа о крајњем исходу човекове судбине чији метафизички смисао се не указује
више на хоризонту светскоисторијских дешавања него у космолошким размерама.
На крају Друге књиге Сеоба судбина појединца указаће се приповедачу као „ситно
зрно песка” или „зрно праха” које није само знамење пролазности, него у
периодничном обнављању живота у сеобама и порођајима постаје и клица
будућности. „Ко би могао набројати зран, која ће, идућег пролећа, ницати на свету,
у Европи, Азији, Америци, Африци? Несхватљиво је то људском уму.”462 На
почетку другог дела Дана шестог у главни јунак има епифанијску визију стварања
света у којој му глас зведане ноћи, који као да припада самом Творцу, открива
„исконско дрхтање” појединачног трајања које је „сићушни светли прах, у вихору
већности сићушан светли прах. Са твојом свешћу и осећањима, и страстима, и
жудњама, и усхићењима, и сумњама. Светли прах” (444).

451 Растко Петровић, „Милош Црњански”, Есеји и чланци, Београд, 1974, 202.
452 Света Лукић, „За ново читање документарне прозе Стевана Јаковљевића”, у: С. Јаковљевић,
Српка трилогија, књ. 1, Београд, 1987, 7. У разговору са Синишом Пауновићем аутор вели о књизикаже и ово: „Иако је писана непосредно, нико досад није демантовао ниједан став, што самопотврђује њену веродостојност” (Исто, 16). Међутим, ово инсистирање на веродостојности, којиделе и аутора и сам приповедач романа, читаоци су схватили као својеврсни изазов, па су примедбеипак стизале због тога што су неки учесници ратних збивања, знани и незнани, заобиђени илинедовољно поменути. Десетак година након Јакољевићеве смрти појавила се чак и књига КостеДимитиријевића Јунаци Српске трилогије говоре (1971) у којој су тројица ратника, прототиповијунака романа, доводили у питање веродостојност приче. Сличне примедбе на аутентичност ликоваи догађаја упутиће Добрици Ћосићу потомци историјских личности приказаних у роману Времесмрти. В. о томе: Д. Ћосић, „Писмо Уреднику”, у зборнику Историјски роман, 32.

453 Вредно је пажње да у једном интервјуу из 1964. године Црњански, говорећи о својим проблемима са издавањем књига у међуратном периоду, управо као пример помиње и необјављени Растков и објављени Јаковљевићев роман. „Одлуку о чему да пише и шта да штамоа, писац не доноси само под притиском подсвести, него и према приликама у којима живи и према ситуацији какв је код издавача. (...) У то доба, један роман Растка Петровића уопште није штампан, годинама. А једини роман који је штампан, цео, била је Трилогија Стевана Јаковљевића” (Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramović, Beograd, 1992, 62).

454 Дединац се сећа Растковог напора да у роману продре што дубље у смисаоне слојеве приче и ликова. „Данас сам огромно урадио”, вели Растко, „Само, морао бих још дубље да захватим, Али, не умем, не могу...А, видиш, Достојевски – он би тек одатле пошао...” (Милан Дединац, „Преведено са успомена”, 615).

455 Растко Петровић, „Да наша књижевност буде уистину наша”, Есеји и чланци, Београд, 1974, 184.
456 Исто, 190.
457 Зоран Мишић, „Растко Петровић”, Критика песничког искуства, Београд, 1996, 238.

458 Лазар Трифуновић, „Уметничка критика Растка Петровића”, Књижевно дело Растка Петровића,
зборник радова, ур.Ђорђије Вуковић, Београд, 1989, 133.
459 Растко Петровић, Дан шести, Београд, 1977, 87. Према овом изадњу наводе се сви одломци из Дана шестог са бројем странице у загради у основном тексту.

460 Miloš Crnjanski, „Oklevetani rat”, у: Zli volšebnici: polemike i pamfleti u srpksoj književnosti, knjigatreća, 64. Половином тридесетих година о односу рата, десничарских и левичарских идеологија иуметности пише и Валтер Бењамни. На крају есеја „Уметничко делу у раздобљу његове техничкерепродуктивности” (1936) иронично констатује да „човечанство које је једном, код Хомера, за олимпијске богове било преднет посматрања, постало је то сада за себе. Његово самоотуђењедосегло је степен на којем оно сопствено уништење доживљава као прворазредно естетскоуживање” (Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, prev. Jovica Aćin, Beograd, 2007, 129).

461Александар Јерков, „Златна књига Меше Селимовића”, поговор у: Меша Селимовић, Дервиш исмрт, Београд, 2004, 413.
462 Милош Црњански, Сеобе III, Београд, 1981, 446.

   = извор:  Предраг Ж. Петровић*  ЕНЦИКЛОПЕДИЧНОСТ КАО ПОЕТИЧКИ МОДЕЛ РОМАНА РАСТКА ПЕТРОВИЋА
докторска дисертација, Београд, 2012., стр. 4;  213-218.
 
Детаљ:Пчиња, манастирска воденица (новембар 2014)
________
* Мр Предраг Петровић рођен је 1975. године у Ужицу где је завршио основну
школу и гимназију. Дипломирао је 1999. године на Катедри за српску књижевност
са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду. 2006.
године одбранио је магистраски рад „Поетика кратког романа српске авангарде”.
Ради као асистент на предметима Српска књижевност 20. века и Тумачење
књижевног дела на Катедри за српску књижевност са јужнословенским
књижевностима Филолошког факултета у Београду. Био је сардник на неколико
истраживачких пројеката на Институту за књижевност и уметност, а тренутно ја
сарадник на пројекту „Поетика српске поезије двадесетога века: национални и
европски контекст”.Члан је стручне редакције за књижевност Српске енциклопедије
чијом израдом руководе Матица српска и Српска академија наука и уметности, био
је сарадник Eнциклопедије српског народа (2008) Завода за уџбеника и уредник за
српску књижевност Ларусове енциклопедије (2010). Сарадник је Културног центра
Београда за који је као коаутор урадио изложбе о Станиславу Винаверу (2006) и
Момчилу Настасијевићу (2009) у оквиру манифестације Фестивал једног писца.
Као књижевни критичар сарадник је емисије из културе „Метрополис” првог
програма Радио телевизије Србије. Члан је редакције Књижевног листа.
Учествовао је на великом броју домаћих и међународних научних скупова. Бави се
проучавањем новије српске књижевности и књижевном критиком. Објавио је
научну монографију Авангардни роман без романа: поетика кратког романа
српске авангарде (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008).

         === видети: Над судбином рукописа романа "Дан шести" Растка Петровића

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.