ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

среда, 25. новембар 2015.

Књижевност је изгубила снагу

Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види будућност, каже у разговору за “Новости” један од најпревођенијих аргентинских писаца

ВЕЛИКИ је изазов бити писац у Аргентини, земљи Борхеса, Кортасара... Они свакој новој генерацији служе као путоказ, светионик - каже у разговору за “Новости” Гиљермо Мартинес, један од најпревођенијих и најцењенијих аргентинских писаца, који је допутовао у прву посету Србији.
Мартинес је први лауреат нове награде за причу “Гарсија Маркес”. Дела су му преведена на више од 40 језика, а код нас су објављене четири књиге, међу којима и “Неприметни злочини”. По њој је шпански редитељ Алекс де ла Иглесија снимио филм “Оксфордски злочини”. Иако је први пут у Србији, Мартинес има “везе” са нашом земљом, јер је на шпански превео дело српског математичара и књижевника Владимира Тасића:
- Познајемо се годинама, сарађивали смо на Оксфорду и добри смо пријатељи. Посећивао сам га и у Канади, где живи.
Један сте од ретких писаца који има докторат из математике?
- Не разликујем се од других писаца који су завршили психологију, права, социологију, можда је моје образовање само мало “драматичније”. Математичке алузије се појављују у малом делу мог књижевног опуса и не бих волео да ме по томе препознају.
И у вашим књигама има елемената чудесног, надреалног и мистериозног. Да ли је такво виђење света део латиноамеричког “фолклора”?
- Претпостављам да је то питање књижевне традиције. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види и разуме наша будућност. То је књижевна игра у којој се комбинује оно што је било, са нечим новим и оригиналним. Људска машта је безгранична.
Заједничка нит ваших дела су и снажни женски ликови?
- Жене су ми важне и у животу и у литератури. За мене су оне симбол нежности, лепоте, еротичности, а у исто време и снаге, одлучности и храбрости.
Латинска Америка је кроз историју била највећи “расадник” приповедача. Да ли су приче поново “у моди”?
- Овај књижевни род је дуго времена био запостављен у издаваштву. У међувремену је отворено неколико часописа специјализованих за ову врсту књижевности, Алис Манро добила је за приче “Нобела”, а установљена је и велика награда која носи Маркесово име. То помаже да сваке године “засија” неки други писац, да добије простор у медијима и скрене пажњу на ову врсту приповедања.
У чему је предност приче над романом?
- Латиноамерички писци у последње време све чешће пишу новеле, које су и мени драже, јер узимају оно најбоље из оба света. Имају целовитост, сажетост, атмосферу и набој карактеристичан за приче, а с друге стране, омогућавају писцу да, као у роману, развије ликове и радњу.
Латиноамерички “бум” променио је светску књижевност, али и начин мишљења. Може ли књижевност данас нешто да промени?
  • Не верујем много у такву могућност. Чини ми се да књига на читаоце утиче појединачно, укуси су толико различити да је тешко замислити да једно дело у исто време изазове бурну реакцију стотину људи, а камоли неку бројнију скупину. Такву “снагу” данас, уверен сам, има само телевизија. Она може да произведе тај тренутни, масовни ефекат. Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама.

НАЈВАЖНИЈИ ЈЕ КРАЈ
КАДА пишете крими-романе, да ли почињете од расплета?
- Увек почињем од краја. Он је као светло на крају тунела према коме се пробијам. Мада, неколико пута ми се десило да почетни, замишљени расплет не одговара току романа и онда га променим. Мислим да је немогуће писати, ако немаш циљ пред собом. Као што каже стара изрека: “Ономе ко не зна где иде, ниједан ветар није добар”.


Гиљермо Мартинес: Књижевност је изгубила снагу | Култура | Novosti.rs

понедељак, 23. новембар 2015.

Пола века филма “Доктор Живаго”

ЗАР не би било дивно да смо се срели раније - пита Лара свог љубавника Јурија у чувеној сцени филма “Доктор Живаго”, терајући на сузе милионе жена широм света. И тако већ пола века гледаоци уздишу над трагичном љубавном причом лепе Ларе и доктора Живага, коју је измаштао нобеловац Борис Пастернак 1957. године, а на филмско платно пренео Дејвид Лин осам година касније.
Омар Шариф и Џули Кристи оживели су епску романтичну причу, смештену у време Октобарске револуције. Пастернакова књига је, због наводних антируских ставова, била забрањена и цензурисана у пишчевој родној земљи. До читалаца је дошла захваљујући прокријумчареном рукопису, штампаном у Италији, а потом и у другим земљама. Руси су књигу свог писца легално штампали тек три деценије касније.
За разлику од књиге, филм Дејвида Лина одмах је нашао пут до публике. Са трошковима од око 11 милиона долара, “Доктор Живаго” је зарадио десет пута више, освојио пет Оскара и постао други најпрофитабилнији филм студија “МГМ”, после “Прохујало са вихором”. Популарности је допринела и врхунска музика Мориса Жара, најпознатија је “Ларина тема”, за коју је награђен Оскаром.
Али, оно што се данас сматра ремек-делом светске кинематографије имало је, као и много других филмова, трновит пут до славе.
Чувени италијански продуцент Карло Понти откупио је права на екранизацију “Доктора Живага”, неколико месеци након што је Пастернак добио Нобелову награду. Мада је у образложењу речено да је високо признање руски књижевник добио за своју поезију, нема сумње да су контроверзе око његовог романа “погурале” награду, у јеку Хладног рата. Антируски ставови и кампања која је у Совјетском Савезу покренута против романа, приморали су Пастернака да се јавно одрекне Нобелове награде.
Упркос очигледном непријатељству, Понти је ипак упутио званичан захтев руским властима да му одобре снимање у СССР-у, али је одбијен. Редитељ Дејвид Лин је кренуо у потрагу за новом локацијом снимања. Међу првим кандидатима су биле тадашња Југославија и скандинавске земље. Скандинавија је брзо одбачена због велике хладноће која би пратила екипу током вишемесечног снимања, а од Југославије се одустало због “захтевне бирократије”.
После дугог трагања, Понти је изабрао Шпанију. Снимање је трајало готово годину дана, јер је редитељ хтео да камером забележи сва годишња доба, и оживи аутентичност из романа. Али, време им није ишло наруку. Била је то једна од најтоплијих зима у Шпанији, што је приморало продуценте да одлажу снимања, а потом и да импровизују са тонама вештачког снега. Многе зимске сцене снимљене су усред лета. Глумци су морали да “глуме хладноћу” на плус 40 степени, огрнути руским крзном и шубарама.
- Имали смо армију шминкера која нас је брисала сваких два минута, јер смо се обилато знојили. Костимограф Филис Далтон морао је да проверава да ли су статисти прописно одевени, јер је већина њих скидала све испод капута, да не би пали у несвест од сунчанице - говорио је у једном интервјуу недавно преминули “доктор Живаго” Омар Шариф.
ЛЕДЕНА ПАЛАТА
Чувена “ледена палата” у Варикину је још једна сниматељска импровизација. Наиме, кулисе за имање на које Јуриј води своју велику љубав Лару направљене су на ободу шпанског града Сорија. Импозантна кућа направљена је од залеђених кошница које су, због поменутих високих температура, стално “дорађиване”.
Иако је данас тешко замислити било кога осим Шарифа и Џули Кристи у улогама трагичних љубавника, ниједно од њих двоје није било први избор продуцената. Понти је откупио филмска права, имајући у виду само једну Лару - своју супругу Софију Лорен!
- Редитељ је одмах одбацио идеју, рекавши Понтију да је Софија превисока за улогу крхке Јуријеве љубавнице. Мени је, пак, признао да никако није могао да замисли Софију као невину девојку у првом делу филма - открио је сценариста Роберт Болт.
ЛАЖНА РЕВОЛУЦИЈАСцена побуне, са статистима који скандирају марксистичке пароле, снимана је у 3 сата ујутро. Било је то време режима генерала Франка, па се на сету одмах појавила полиција, мислећи да је у току права револуција. Нешто слично мислили су и становници из оближњег насеља. Тајна полиција је остала до краја снимања, доводећи у неприлику бројне статисте који су, по сценарију, морали да певају револуционарну Интернационалу.
Ивет Мимије, Џејн Фонда и Сара Мајлс биле су неке од кандидаткиња за улогу Ларе, али их је победила британска почетница Џули Кристи, која је овом улогом ушла на главна врата Холивуда. Дуго је трајала и потрага за једним од највећих филмских љубавника, доктором Живагом. Лин је улогу руског аристократе, идеалисте, лекара и песника прво понудио Питеру О`Тулу, са којим је три године раније снимио култно остварење “Лоренс од Арабије”. Овај га је одбио, баш као и Пол Њумен, Макс фон Сидоу и Мајкл Кејн. Последњи од њих, Кејн, у својој биографији је записао да је управо он предложио Омара Шарифа за ову улогу, иако му је Лин већ наменио улогу Паше, Лариног законитог мужа.
Марлон Брандо је одбио понуду редитеља да оживи немилосрдног политичара Комаровског, који загорчава живот главних јунака, а животну прилику добио је и искористио његов пријатељ и колега Род Штајгер. Улогу докторове супруге Тање добила је Џералдина Чаплин.
Трагање за глумцима данас, вероватно, ником није важно, јер је публика одавно рекла свој суд и оценила да је кастинг савршен. Захваљујући најбољем маркетингу - реклами “од уста до уста” - “Доктор Живаго” је био најгледанији филм те године. Критичари су замерали да је предуг (три сата), да је запоставио важну ратну причу зарад љубавне, али за гледаоце ништа није било важније од романсе Ларе и Јурија у чаробним руским пејзажима.
Уверен да је жена са марамом на глави изгубљена Лара, Јуриј искаче из трамваја и покушава да је дозове. За смрт која се одиграла иза њених леђа, Лара никад неће сазнати.
И ту се, у сцени која се не заборавља, завршава ова велика љубавна сага. Али, за гледаоце, као и за читаоце бесмртног Пастернаковог дела, и данас “живи” дилема: да ли је Живаго морао да умре и да ли баш на корак од своје велике љубави.
Пола века филма “Доктор Живаго” | Култура | Novosti.rs

"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић



Под сумњом да је прекршио члан 309. Кривичног закона Србије, који се односи на насилну промену уставног поретка, вечерас је у Новом Саду, како јављају београдски и новосадски портали, ухапшен професор Андреј Фајгељ, позивајући се на изјаву његовог адвоката Марка Пекића. 
На основу непотврђених информација, како наводи ИН4С, непосредни повод за хапшење је био видео Фајгеља на његовом Јутјуб каналу у којем говори да је Александар Вучић у континуитету Србији и српском народу током бриселских преговора приређивао понижење, закључно са посетом генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, којег је премијер Србије дочекао хлебом, сољу и почасном гардом.
Фајгељ сматра да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система, преноси портал ИН4С.
Према истом извору, Фајгељ на крају обраћања каже да се ово неподношљиво стање у Србији може решити само на један начин и наводи да је тај начин описан у уџбеницима историје за основну школу.
По речима адвоката Марка Пекића, правног заступника Андреја Фајгеља, његовом брањенику је одређен притвор у трајању од 48 сати.
Пекић је, посредством портала ИН4С, пренео поруку Фајгеља да ово хапшење неће променити његово мишљење.
"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић.


Ухапшен Андреј Фајгељ | Хроника | Novosti.rs

понедељак, 2. новембар 2015.

Koliko su delotvorne zabrane danas ? (Odgovor Olje Bećković)



Koliko se realno, na dugoročnom planu, postiže time što će jedna emisija, ili jedan medij biti ugašeni? Koliko je takvo gušenje uspešno, danas, u takozvanoj eri interneta, blogova, društvenih mreža...?
- Kao što vidite, uspešno je. Nekome kažete „postoje društvene mreže, ima se gde biti slobodan“, a onda po javnim preduzećima zaposlite trupe i desetine hiljada ljudi zaduženih da udaraju pluseve i minuse. I onda isto tako prođeš, kao i u bilo kom mediju. Tako se po društvenim mrežama stvara jedno potpuno lažno javno mnenje, lažna slika. Sad je pitanje koliko je to efikasno da sam sebe zavaravaš. Iz našeg ugla nije, ali iz njihovog očigledno jeste. 


Da li to govori o njihovoj moći, ili pre o nemoći, budući da su toliko nesposobni da se izbore sa drugačijim mišljenjem i da im ne preostaje ništa drugo nego da to mišljenje zabrane?
- To su vam te psihološke igre iz osnovne škole. Imate jednog siledžiju koji maltretira sve oko sebe, a mi onda kažemo: „Znaš, to je zato što je on zapravo užasno nesiguran u sebe.“ Ovaj agresivac je zapravo strašno nesiguran, i onda nas on zato sve bije, maltretira, pljuje i gađa. A šta ja imam od toga što je on u suštini nesiguran? Dakle, pričamo o tome. Ako ste vi toliko jaki, što ste onda toliko zapeli da ne date nikome da zine?

A šta je sa medijima, sa tom „slobodnom rečju“, gde je njihova moć, postoji li?
- To je opet ista priča. Oni će vam reći: „Kakvo gušenje medija? Evo, imate Vreme, imate Nedeljnik, imate NIN.“ Vi kažete: „Ok, da, imam to, ali ukupan broj čitalaca sva tri nedeljnika je, ja mislim, hiljadu i po.“ Dakle, suština je u uticaju. Kažu, premijer nema nijednu televiziju, „samo Pink“. Pa šta ćeš više od „samo Pinka“?! A pritom uopšte nije tačno da je samo Pink. Čak i da je tako, bilo bi previše, to je već tragedija. Imaš jednu takvu televiziju, imaš neki tabloid od 25 dinara koji se prodaje u tiražima od stotine hiljada, i to je pet puta uticajnije od svega ostalog. Tako da vi onda možete da imate medij u kom je moguće da čujete ili pročitate i jedno, i drugo, i treće mišljenje, ali to nema nikakvog uticaja, nema snagu.

                    = izvor : izvod iz intervjua  Olje Bećković


понедељак, 19. октобар 2015.

Костић за Новости: Не могу да ми одреде шта да мислим



НОВИНАРКА којој сам дао интервју била је професионална и није ме испровоцирала да кажем било шта. Изјава коју сам дао је мој лични став, а не став Академије. Није у реду да о мојим ставовима дискутују људи који нису ни чули интегрално шта сам рекао. Нећу да дозволим да ми неко одређује шта смем да кажем, а шта не, и шта је јединствени корпус мишљења кога треба да се држим. Мислим да је важно да искажем мишљење и када оно није погодно колективном уму. Нећу да говорим о томе да ли сам патриота или не. Из Србије сам могао да одем 20 пута, за велики новац, али сам одлучио да овде останем са својом децом и унуцима. Нека Србија сама одлучи коме ће да верује - поручио је председник САНУ Владимир Костић за "Новости".
Костић је раније изјавио да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово, јер "ни дефакто ни дејуре није у рукама Србије".
- Неко овом народу мора да каже да Косово више није дефакто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које дефакто и де јуре више више у нашим рукама. И то неко овом народу мора да каже- рекао је Костић за Радио Београд.


Костић за Новости: Не могу да ми одреде шта да мислим | Политика | Novosti.rs

недеља, 18. октобар 2015.

Слобода је само илузија

ТЕК што сам завршила огромни роман, писала сам га четири године. Зове се "Јаковљеве лестве". Још није објављен. Изаћи ће крајем октобра на руском. Сада се одмарам - каже, у ексклузивном разговору за "Новости", Људмила Улицка (1943), једна од водећих савремених руских књижевница.  
Упркос тешкој болести са којом се бори, раку дојке, Улицка је непоправљиви оптимиста, и, како каже, ужива у животу. Пише и објављује, активна је у јавном животу, неуморно говори о друштвеним и културним догађајима. Светску славу и пажњу стекла је причама и романима, које су пратиле најважније руске и међународне награде, али и учешћем у протестима против Путина, критиком сукоба у Украјини, преписком са руским олигархом Михаилом Ходоровским...
Живи у Москви, а између честих путовања због превода, страних награда и позива на књижевне фестивале, нашла је времена да за наш лист и српске читаоце одговори на питања о роману "Случај Кукоцки" (који је недавно поново објављен код нас у издању "Архипелага", и у преводу Неде Николић Бобић), о писању, снази књижевности, данашњем свету и Русији, успоменама на Србију.
- Роман "Случај Кукоцки" повезан је са важним делом мог живота: почела сам као биолог, генетичар, а пре доласка на универзитет радила сам као лаборант у хистопатолошкој лабораторији. Управо на том практичном послу први пут сам се суочила са дубоким питањима, не толико биолошког колико филозофског карактера. То је био само први додир, и прошло је много година пре него што сам се усудила да говорим о светости живота, не само о животу будућег човека, још нерођеног, већ и одраслог. Више од свега мене је занимала граница која дели живот од смрти, и томе је посвећен највећи део романа "Случај Кукоцки" - каже Људмила Улицка.
ЗАБРАЊЕНЕ КЊИГЕПОСАО у генетичкој лабораторији Улицка је изгубила у време цветања самиздата, јер је на својој писаћој машини прекуцавала забрањени роман. Тако се завршила њена научна каријера и отпочела књижевна. У прво време живела је од писања драма и сценарија за позоришта, радио и телевизију. Приче је почела да пише веома касно, деведесетих година, и од тада настаје њена муњевита књижевна каријера. Међу најважније књиге убрајају се романи: "Соњечка" (1994), "Медеја и њена деца" (1996), "Случај Кукоцки" (2001), "Данијел Штајн, преводилац" (2006), "Зелени шатор" (2010), и књиге прича: "Сиромашни рођаци" (1994), "Љаљина кућа" (1999), "Девојчице" (2002), "Провидне приче" (2003)...
Да ли сте успели у намери?
- Не могу да кажем да сам разрешила ниједно од ових питања - али сам настојала да им се у роману приближим колико год сам могла. На крају крајева, ја не видим своју улогу у томе да разрешавам питања, већ у томе да их препознам и да утврдим њихове границе.
Тај роман вам је донео награду "Руски Букер" 2001, чиме сте постали прва жена која је добила најзначајније национално књижевно признање. Како је то утицало на вашу каријеру?
- Пријатно је добијати награде. Али признајем да имам много различитих награда. Најупечатљивија је била прва - награда "Медичи", у Француској, 1996, године, за повест "Соњечка". За мене тада нико није знао, ни у домовини. А мени најдража - награда града Будимпеште - мени је означила потпуну победу културе над политиком, јер у Будимпешти, где ми је ова награда уручена, још нису зацељени трагови руских граната из 1956. године. Награде су веома корисне за младе писце - помажу им да освоје читаоце. С временом, ауторска таштина се смирује. Истина, код мене је није нарочито ни било. Ја имам друге недостатке.
Шта је за вас писање? Је ли оно шанса да се анализира прошлост, да се суочимо са њом?
- Апсолутно. Управо то је оно што ја увек говорим младим писцима када ми доносе своје прве радове и питају ме да ли треба да пишу. Да, апсолутно, треба: нема на свету поучнијег занимања - када човек пише, он изнова размишља, потом покушава да најпрецизније изрази своје мисли, а само писање има предиван психотерапијски ефекат.
Шта вас интензивније инспирише: крхкост човека или његова снага, моћ преживљавања?
- Ни једно, ни друго. Људска снага често застрашује, слабост изазива сажаљење. Можда ме највише од свега инспирише милосрђе. А милосрдни умеју да буду и јаки и слаби. Мислим да то показују јунаци у роману "Случај Кукоцки".
Која снага лежи у књигама и речима?
- Па, то зависи од човековог карактера. Мени су од најранијег узраста реч, књиге и књижевност уопште веома много значили. Многим другим људима - не значе ништа. Сви смо различити. То није ни добро, ни лоше. Мени је, међутим, увек било занимљиво да разговарам са онима који су, попут мене, проналазили смисао у књигама.
У каквом свету живимо?
- Сви ми живимо у различитим световима. Мислим да не грешим много ако кажем да свако живи у оном свету који је сам себи створио. Ја живим у фантастичном свету - имам дивну породицу, предивне пријатеље, занимљиве разговоре. А сваку гадост трудим се да не пуштам у свој живот. То није увек могуће, али се трудим.
  • СОВЈЕТСКЕ ЖЕНЕ"СЛУЧАЈ Кукоцки" сматра се великом књигом о руској историји 20. века и једним од најзначајнијих романа светске књижевности модерног доба. Улицка у овом роману храбро проговара о једном аспекту драматичног раскида са историјом који се догодио у Русији 1917. године. Совјетске жене, у духу револуционарне етике, губе право на абортус, а двадесет хиљада Рускиња умире годишње од последица надрилекарских прекида трудноће. Роман на специфичан начин обрађује тему физичког, али и менталног абортуса: како прекида нежељене трудноће, тако и одстрањивања нежељених мисли.
Мислите ли да интелектуалци могу да направе разлику, утичу на јавност и промене ствари?
- Не знам. Уверена сам да ми можемо да поправимо живот једни другима, ближњима, макар мало. Свако има свој дијапазон активности, међу мојим пријатељицама има и оних које успевају да учине невероватно много: једна је организовала прво и најбоље прихватилиште у земљи, друга помаже затвореницима који су одлужили казну, једна ради много за болесну децу. То и јесте права јавна служба.
Шта је најозбиљнија последица комунизма и совјетске ере?
- Рашчовечивање човека. Уништавање најбољег дела становништва. То и јесте права катастрофа. Све остало су ситнице.
Зашто су вас у домовини нападали као писца?
- Не, ја нисам изложена прогонима. Смешно је о томе говорити. Читав живот сам радила оно што сам желела, оно што се мени допадало. Ја нисам била у затвору. Власт има разлога да ме не воли, али ни ја њу не волим. Ни ранију, ни садашњу. Ниједну. Срећом, власт ме мало примећује, повремено напишу неку гадост у неким од одвратних новина. Не, не - све је у реду. Из земље не прогоне, хвала богу.
Рекли сте једном приликом да је култура доживела тежак пораз?
- Да ли сам се ја баш тако радикално изразила? Можда у некој конкретној прилици... Људска култура је неуништива. Понекад изгледа да политика над свим доминира, свиме управља, али знамо да је и политика део културе, нипошто најзанимљивији.
Како је данашњим уметницима и писцима у Русији, има ли слободе изражавања?
- У масовним медијима нема никакве слободе. У књижевности ја не осећам никакав притисак. Живимо без цензуре. Политичких слобода нема, али их у Русији никада није ни било. Само илузија. Што се тиче личних слобода - то је сложеније питање. Али мени се чини ако поставите себи задатак, можете га у потпуности испунити. Али за то је потребно да платите.
У каквој успомени носите Србију?
  • Била сам једном у Србији, на Сајму књига, пре пет година - то је један од најлепших сајмова које сам видела: веома брзи преводи великог броја европских књига. Значајни издавачи. Не могу ништа да кажем за квалитет превода, али ја сама имам занимљиве преводиоце - веома пријатне за разговор! Најтужније што сам видела у Србији јесте велики број недовршених кућа по селима - како су ми казали, домаћини су отишли на рад у иностранство да би подигли куће, али су тамо и остали. То је светски процес. Жалостан.


Слобода је само илузија | Култура | Novosti.rs

недеља, 11. октобар 2015.

КОЈА ЦРНА ИСТОРИЈА

Разговор са добрим поводом

„Заветине“ су, тј. „Васељенски  лист“   публиковале један дужи извод  из  Батуранове докторске тезе о Растку Петровићу, средином децембра 2014. године, из кога овде наводим  само један делић:

Лелуји и трепети Растка Петровића   Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и живота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.
       (= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…)*

     Ове „закључне“ речи Батурана , могле би да буду подстицајне за  увод у један од  могућих разговора са  писцем чији сам роман „Кустос Мезезија“ читао и прочитао средином септембра 2015. Одмах да додам, роман је – преобиман, као и Растков „Дан шести“, што није мана, с обзиром на опсесивну идеју романописца и неисцрпна врела из којих је захватано; читао сам са извесним отпором у почетку, па и касније, што сам ишао према средини романа, као и Растков роман „Дан шести“, о чијој сам „трагичној“ судбини писао, једним другим поводом који ће бити респектован, надам се,  сутра и прекосутра, али не и данас – кад књижевном сценом Србије доминирају официјелни бирократски жреци, вешти у пресвлачењу и метаморфозама, бедни каријеристи без талента; зашто би могле, споменуте „закључне речи“  из Батуранове докторске тезе о Растку Петровићу, да буду подстицајан увод у разговор са романописцем Батураном, данас?
     Постоје велики „изгледи“, да овај врстан роман Батуранов „доживи“, на жалост, сличну судбину Растковом роману „Дан шести“, имајући у виду, прво, да је овакав један роман одштампан само у  500 примерака, док се  петпарачке глупости познатих и јавних личности „друкају“ у 20, 30, и више хиљада примерака, у једној овако тужној и осиромашеној земљи, као што  је Србија;  друго, прилично млак „одзив“, „умерен“  савремене српске књижевне критике, и  дневне штампе (колико ми је познато).  Књижевно вече посвећено овом новом роману на трибини УКС  било је баш оне вечери кад  су фудбалске репрезентације Србије и Албаније играле ризичну утакмицу. Професор Ломпар је „журио“ на неко друго књижевно вече; уз све похвале Батурану као оснивачу и издавачу  књижевног часописа „Људи говоре“ није рекао ни једно а о роману; али и зашто би? Димитријевић је, као рецензент новог Батурановог  романа, рекао подстицајне ствари; али и Димитријевић је тога дана био, како рече,  „презаузет“... Па добро, реални живот је прилично друкчији; можда је много гори него што су дати поједини описи у Батурановом роману? Да је СКЗ нормална издавачка кућа, могла је са поносом, ако не у редовном колу,а оно у библиотеци Атлас, да објави Батуранов роман „Кустос Мезезија“ -  јер ако је могла да објави, рецимо, колико јуче,  не нарочито убедљиву и „атласну“ књигу једног српског песника који живи и ради у Америци деценијама, могла је и Батуранов роман „Кустос Мезезија“ – али већ чујем тамо негде – зашто би? Ни „Службени гласник“ (како сам начуо) није занимао рукопис „Кустоса Мезезије“.  
И онда на књижевним вечерима, на којима се представља Батуранов роман, колико видим, постоји нека инерција, коју не разумем, а која се своди на то да се на књижевној вечери посвећеној „Кустосу Мезезији“ говори некако истовремено и равноправно и о новом роману Батурановом, и Батурану као уреднику књижевног часописа „Људи говоре“, што је некоректно, на првом месту према аутору романа, на другом месту према публици.
     Када се појави једно ново књижевно уметничко дело, роман поготову, оно ступа чином објаве у однос са свим делима објављеним пре тога, од најстаријих времена, па до јуче. Али нећу ја овде више да цепидлачим и да подсећам на премисе европске и елиотовске књижевне критике, њене функције и улоге. Већ сам рекао да сам Батуранов роман читао од почетка са отпором, али када сам после извесног времена разумео  начин на који је романописац компоновао свој обимни роман, када сам појмио да је огромно захватио и да је међу нашим писцима најдаље не само завиривао у српску дубоку прошлост, већ и отварао пукотине  кроз које су могле да се назру и виде они стравични пејсажи бездане књижевности, све сам се више радовао  читајући наредна поглавља, идући до самог краја романа, који је – драгоцено различит и убедљивији од свега онога што нам је кочоперна и бирократска илити српска официјелна књижевна критика наметала као величине, рачунајући и оба писца на којима је својевремено  Батуран, као постдипломац, улазио у непрегледне поноре  уметности приповедања. Ново дело, нов роман, нова књига песама, понекад, деси се, има такву снагу и меру, да постаје – својеврсна мера...
      Мера новог романа Батурана  „Кустос Мезезија“  није само у енциклопедијској енергији, колико у „лелујима и трепетима“  самог Батурана, песника, романописца, потомка народа који нестаје. Као и Растко Петровић, и Батуран «једна (је) од оних стваралачких индивидуалности» која се не «мири»  «са статичким прихватањем света и живота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља” «. Има нечег, можда у самом пореклу, писца, што навире из дубоко потиснуте данас хајдучке традиције српског народа, другим речима из слободе и независности. Овом ће роману Батурановом, потомци оних који су директно или индиректно, допринели црном снагом усуда, непоменика који је спречавао дубљи продор дела Растка Петровића, постављати видљиве и невидљиве препреке према најширој публици – да их назовем бирократе. Да ли се Батуран романописац, питам преко телефона, нада у милосрдност некакве новије историје српске књижевности, или барем разумности књижевне критике писаца-критичара?

 Батуран: - У структури романа „Кустос Мезезија“ инкорпорирано је доста докумената, стварних и фиктивних, али, он није историјски роман. У роману има и политике па, ипак, он није политички роман. Главни лик романа, Антоније Мезезија, кустос Земаљског музеја у Сарајеву и први наратор ове повести, има иронијски отклон и према историји и према политици. Он их често назива фамозним. Наслов једне главе у овом роману гласи: Која црна историја? Сви актери у роману имају наглашено негативан став према званичним историјама и према свим идеологијама и идеолошким политикама.
Пошто су ликови само литерарне конструкције, иако су већина њихових прототипова реалне историјаске и политичке личности, јасан је ауторов став у њиховом обликовању: антиисторијски, антиполитички, антимилитарни и антитоталитарни. Па зашто се онда аутор овог романа бави историјом и политиком? Да докаже колико су лицемерне и лажне. Зато кажемо да је роман „Кустос Мезезија“ надисторијски и надполитички. Повезујући узроке и последице, пратећи не чињенице, него надчињенице, у тим историјама и политикама, сви ти документи и читаве скале збивања и размишљања над њима током 35 година рада на овом роману аутора су довели до става и закључка да им се не може веровати. Довољно је само прочитати главу Ко су родитељи мајке Светог Саве? да се јасно препозна став писца овог романа о историји и политици. У тој глави кустос Мезезија налази да српска историографија, и световна и духовна, није утврдила ко су отац и мајка човека за кога тврде да је „отац нације, државе и цркве“, и „печат народа“. Погрешно, али славодобитно, једни тврде да је велика кнегиња Ана, касније светитељка Анастазија, „кћерка византинског цара Романа“, а други да је „сестра угарског краља“, што аутора доводи до гротескне слике њиховог незнања и посезања за туђим величинама. Због свега тога закључујемо да се роман „Кустос Мезезија“ бави надисторијом и надполитиком Балкана и источног Медитерана.

Заветине: Време, простор и збивање?

Батуран: - Време у које сеже роман „Кустос Мезезија“ омеђено је догађајима: Битке под Сиракузом 663. између Равенског егзарха и узурпатора на византијском престолу и Бомбардовање Србије од стране 19 држава Европе и Америке 1999. Историјски и политички физички бол поражених страна у овим биткама претопио се у надисторијски и надполитички метафизички бол у свестима појединаца и генерација кроз векове у колективном памћењу народа на просторима од Сиракузе до Константинополиса, посебно трајно у јерменском и српском народу. Први догађај је зачео раскол између Цариграда и Рима – Истока и Запада - јер је превртљиви византијски цар Констанса Други Брадати покушао да премести престоницу Византије у Рим па није смео баш у Рим, него у Сиракузу, где су га убиле богате грчке и јерменске породице у завери. На престо је дошао византијски заповедник поморске флоте, Јерменин Мезезија, који је учествовао у завери. Њега је обесила казнена експедиција равенског егзарха Григориа. Његова три сина беже на исток на брзим бродовима чији ће потомци касније 13 векова пловити Медитераном под туђим заставама, најчешће српским (зетским и рашким). Сви нису могли остати поморци па је једна грана бокељских Мезезија дала херцеговачке сточаре. И једни и други егзистирају у овом роману.
Заверенички је био и други догађаја 1999. западног војног савеза који је бомбардовао Србију као сметњу њиховом новом светском поретку и опкољавању Русије. Између та два трауматична догађаја, које дели више од 13 векова, кустос Антоније Мезезија, и сам историчар, али и уметник, бележи у Земаљском музеју у Сарајеву сва важнија историјска и политичка збивања, и у њима догађаје и личности на том простору који се назива Бал-хан, у новијој историји Балкан.

Заветине: Метафизика романа?

Батуран: - Човек, народ и њихова егзистенција окосница су сваке мисли романа „Кустос Мезезија“ па самим тим и моје књижевне философије која конституише свет овог романа. Свеопште документовање и демистификовање прошлости, историје, идеологије и њихвих политика, нису ту да потврде историјске и политичке истине, него да им изврнемо кожурину и дубље сагледамо надчињенично, надполитичко у човековој, људској, друштвеној датости и егзистенцији.У овом роману демистификују се и митови и легенде као вечне реалности и архетипске структуре.А Балкан јесте још увек једини митски простор у Европи. Мој Петко Видар и Антоније Комита нису митски јунаци из још увек митске српске Пиве и Старе Херцеговине, него иронијски скениран Јосип Броз, његова Југославија и хохштаплерска идеологија и методологија, као и појединци који су отишли у „комите“ да се креацијом боре против зла.Антиисторијско уверење, негативна дијалектика, тежња за личном слободом и слободом народа коме писац припада, никада не сме скрајнути његову тежњу за индивидуалном егзистенцијом. Свест о њеној неминовној трагичности сенчи племенитошћу и ауторов сопствени живот и свет романа који гради. Никада још овога аутора она није довела до депресије и очајања. Антидогматска критика, иронијски модус, антитоталитарни став, народоносно стновиште и хуманистички идеал окоснице су његовог делања и у животу и у роману и то аутентично, без лицемерја.
Велике идеје, покрети, велике историје, славна прошлост, велике вође, велики народи, нације, политике и државе пропуштене су кроз антидогматску и иронијске диоптрију сочива дурбина писца који зна да су све те „велике величине“ оствариване на леђима крвљу обгрљених хероја и палих или преживелих, подерљивих анонимуса и њихових гуравих живота. Отуда је роман „Кустос Мезезија“ пун туге. Није то туга очајавања, него поносног трајавања, с вером и надом.

Заветине: У чему је аутентичност ликова у роману «Кустос Мезезија»?

Батуран: - Сви ликови у роману „Кустос Мезезија“ су аутентични, на неки начин. Њихове протагоснисте или сам познавао или проосећао и досањао, са читавом скалом вредности времена у коме су живели. Неки су и гранчице са мог породичног стабла. Пишући овај роман у три гласа: кустоса Мезезије, конзерватора Богумила, и аутора дугих 35 година толико сам се саживео са њима да сам се, на пример, индетификовао са кустосом. И графички сам одвајао та три гласа све до прелома романа, а онда сам и формално признао ту идентификацију са кустосом (мада бих волео да нисам) да сам уклонио графичко разликовање између кустосовог и ауторовог гласа. На стотине је ликова у овом роману. Бар их је туце посве нових у српској књижевности: кустос Антоније, конзерватор Богумил, мати Анастасија, бегињица Арифа, њен брат Кемал, Петко Видар, Луди Живко, Антоније Комита, Милош Комите, артиљерац Мирош…

Заветине: Долазите из крајева који су подарили српској књижевности врсне приповедаче, међу њима је и један од првих добитника Нобелове награде; из златних рудника језика говорног и говедарског, како би рекао Вук. Колико су вас «обавезивали» језик и мелодија завичаја?

Батуран: - Језик у овом роману је изворан, вуковски: „онај чобана и говедара“, како су га називали вукови опоненти. Заступљен је у роману и онај „материнске мелодије“, како је писао Момчило Настасијевић – језик  српских принчева и калуђера. Мени је драг сваки корпус српског језика па сам се трудио да бар призовем све њихове мелодије у свом роману, следствено временима, просторима и људима о којима сам писао. Живео сам у више средина, од херцеговачке, преко босанске и моравске, до северноамеричке, па сам по нечим из тих средина богатио и свој језик. Радио сам на себи, својој култури и језику па се то, надам се, осети и у свету језика романа „Кустос Мезезија“.

ЗаветинеСуштина вашег српског становишта?

Батуран: - Када сам рекао да сам радио на себи, управо сам мислио да сам давно спознао своју суштину и нисам бежао из ње, него сам се у њој чврсто утврдио да бих слободније и сигурније из ње деловао. У спознаји и надградњи своје суштине трудио сам се да у својој личности објединим и локално, и регионално, и светско, да не кажем универзално. Такође сам настајао да се не поричем. Моја суштина јесте српска: српски језик, као печат народа коме припадам, и српско писмо, као код тога народа. У мом добровољном двадесетогодишњем изгнанству у Канаду, они су ми заменили Отаџбину, поносније и од историјских и од политичких деценија у којима поробљен мој народ живи. Печат и код народа, које носимо у себи, не смеју се самопорицати. Истовремено сам надграђивао своју суштину, како струком и културом свог народа, тако и културама на језицима и писмима других народа: руског, француског и енглеског говорног подручја. У свим својим јавним деловањима наступао сам са српског становишта па тако и у овом роману. Уважавао сам и туђа становишта, али сам се држао свог. Уређујући двојезични часопис „Људи говоре“ на српском и енглеском језику, сарађујући на пројектима Центра за руске и источноевропске студије и Нортроп Фрај центра на Универзитету Торонто, нисам остао необавештен ни о становиштима и културама других народа. У сваком броју часописа који уређујем доносимо и рубрику Из страних књижевности па сам и на тај начин у контактима са културама других народа.

ЗаветинеДа ли вам се понекад учини да сте својим израженим српским становиштем одмогали  себи и као писцу и као човеку? Јер ви сигурно нисте оно што многи мисле о вама – ограничени националиста, већ човек који има идеала, осећајности и , рекао бих, и побожности?

Батуран: - Што се тиче мог идеала, ко год прочита роман „Кустос Мезезија“ закључиће да је он хуманистички. Живимо сви у материјалистичкој цивилизацији, али јој сви не припадамо. Ми који јој се не покоравамо знамо да је она запалила свећу са оба краја и да догорева. Не може се бавити хуманистичком науком и уметношћу, а не веровати у хуманистички идеал. Могу то само лицемери и фарисеји, или, народски речено – лажови. Могу то само трговци науком и уметношћу.
Моја осећајност је метафизичка. Бирао сам маргину сваког друштва у ком сам живео јер сам рано схватио да са ње најбоље делујем у одбрани личне слободе и слободе народа коме припадам. На њој се и лепо осећам. Метафизичка осећајност ме увела у царство мира који сам пронашао у својој души и за којим идем. На свом путу којим корачам сигурно дошао сам до светог сазнања да никоме не могу ништа забранити, а себи могу све. Тако сазнање осенчено је метафизичком осећајношћу туге која је страна људима са материјалистичким идеалом, а која оплемењује душе људи који се још увек држе хуманистичког идеала. Туга јесте племенито осећање. Оно прожима роман „Кустос Мезезија“.  (...)

            Разговарао са Батураном  Белатукадруз, Београд, Недеља, 11. Октобар, Преподобни Христов Исповедник
____________________

               * РАДОМИР БАТУРАН

Др. Радомир Батуран рођен је у српској Пиви (Бабићи) 1948. године. Основну школу је завршио у Никшићу, а учитељску школу у Сарајеву, где је и дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао је на романима Борислава Пекића, а докторирао на књижевном делу Растка Петровића на Београдском универзитету. Научни је сарадник Универзитета Торонто и Универзитета Београд. Члан је Удружења књижевника Србије и Републике Српске. Био је и члан ПЕН-а Канаде па се исчланио када ни једном актом нису реаговали када је НАТО бомбардовао ТВ Србија и убио 40 запослених људи у овој српској националној и државној телевизији. Учествовао на више научних скупова. Објављивао је у свим значајнијим часописима Србије и Југославије. Пре одласка у Канаду живео је у Крушевцу. Сада живи у Торонту и бави се научним, књижевним и наставним радом. Уредник је часописа за књижевност и културу Људи говоре који излази на српском језику у Торонту. Његов матерњи језик је српски, а говори и пише и енглески. Служи се и руским и француским језиком.


АУТОР ЈЕ И ПРИРЕЂИВАЧ СЛЕДЕЋИХ КЊИГА:

·         Млађи писци братских градова, Књижевна омладина, Крушевац, 1978.
·         КОК 1. Књига поезије и прозе млађих писаца. Књижевна омладина, Крушевац, 1979;
·         Нити Наде, Багдала, Крушевац, 1987;
·         Питомуша, ГИРо, Крушевац, 1987;
·         Романи Борислава Пекића, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;
·         Откровења Растка Петровића, Научна књига, Београд, 1993;
·         Јован Дучић, Истине, Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1995. и 1996;
·         Живко Јевтић, Самосвести, Постојање и Присност, Народан библиотека Крушевца и Народна библиотека Јагодине, 1996;
·         Милорад Микетић, Загризи у длан, НЕА Публисхинг, Торонто, 2000;
·         Poet Rastko Petrovic, NEA Publishing, Toronto, 2000. (на енглеском);
·         Казивање у Србици, Удружење књижевника Србије, Београд, 2005;
·         Од Растка до Растка. Антологија српског метафизичког песништва, Графички атеље Дерета и НЕА Публисхинг, Торонто, 2006;
·         Васа Михаиловић, Корифеји / Vasa Mihailovich, Coryphaei, Рашка школа, Београд, 2008. (на српском и енглеском)
Дамарице , Прометеј, Нови Сад, 2014.

О томе да се појавио нови роман  Радомира Батурана,  вест су у Србији објавили само «Заветине», и РТРС, Б92, тај текст је после републиковала ИСКРА, у Републици Српској:

Један од најактивнијих посленика на српској исељеничкој културној сцени у Канади, Радомир Батуран из Торонта, објавио је роман „Кустос Мезезија“ писан пуних 35 година.
Роман, подијељен у шест дјелова, односно 68 глава и одштампан на 550 страна, говори о вишевјековној патњи и болу јерменског и српског народа.
Историјски документованом причом о Јерменима и Србима аутор се трудио да похвата и надовеже потргане конце јерменске породице Мезезија на Балкану, од битке на Сиракузи 663. године до НАТО бомбардовања Србије 1999. године.
Међу стотинама ликова са простора Балкана, источног Средоземља и Блиског истока, издвајају се кустос Мезезија и конзерватор Богумил, оба из Земаљског музеја у Сарајеву.
„Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном мјесту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо“, написао је у рецензији професор књижевности Владимир Димитријевић.
Роман „Кустос Мезезија“ објавио је београдски издавач „Катена Мунди“, а осим на предстојећем Сајму књига, биће током октобра представљен у више градова у Србији, као и у Лондону и Канади касније ове јесени.
Радомир Батуран магистрирао је на романима Бранислава Пекића, а докторирао на књижевном дјелу Растка Петровића на Универзитету у Београду. Аутор је прве антологије српског метафизичког пјесништва „Од Растка до Растка“, као и једне књиге прозе и двије збирке пјесама.
Прије одласка у Канаду 1996. године, Батуран је био научни сарадник Института за књижевност и умјетност у Београду. У Торонту је основао, уређује и издаје двојезични часопис за књижевност и културу „Људи говоре“, чији јубиларни, 25. број, ускоро излази из штампе



КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.