УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 13. март 2015.

„У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати.....“



Мирослав Тодоровић

УБИЈАЊЕ ПОКОЈНИКА
Одговор песнику, академику, Адаму Пуслојићу, на СМС поруку да пошаљем текст на питање: “Ко убија културу?”

Kult. ( Култура (л. colere гајити, неговати, cultura), фиг. Развијање, образовање, усавршавања, богаћење духа; стручна, нарочито општа образованост, начитаност; етичка култура, подизање појединца и целог друштва до тога да му буду идеали: правичност, истинитост, човечност и узајамно поштовање...)
Под сводом те речи је много више. Али како свако културу види кроз свој живот и деловање, разумљиво је да  писци културу мотре кроз писање,  књигу и њену судбину.)

___________

Јавља  Адам, 28. 02. 2015.
Упутили смо свима нама, 13 фебруара, на трибини Француска 7. питање КО УБИЈА КУЛТУРУ СРБИЈЕ ? Одржали смо три заседања -17 излагања! Упутили питања министру културе. Од јуче и отворено писмо  влади Србије и пре-мијеру. У уторак 3. марта у 18 сати је и четврта трибина. Очекујемо и вас, лично или медијски.
28. 02. 10:35
Еј види данас Печат, стр. 62-63. Читај и јавни се. На е-маил

28. 02. 12, 09
Што молчиш песниче источниче? Читај два последња Печата и шаљи нам свој јужно-источни угао и вид. Позд-здрав ! Адам
28. 02. 12:57
Очекујемо твој напис  2/3 стр. Што пре за књигу која брзо иде у штампу, најдаље за десет дана.Хвала ти, Адам



КО УБИЈА КУЛТУРУ СРБИЈЕ?

У неколико реченица ћу написати историју пропасти. О томе сам, у неким текстовима, већ писао. А све је давно почело. Када? У Трешњевици сам као дечак чуо стихове: „Ој, несрећо, мој у глави црве / Зар све почиње од четрес прве.“
А после рата и у рату братоубилачког рата, наступи индустријализација, испразнише се  села. Фабрике радницима... Оно мало преосталих сељака  још је  тада у себи шапутало:

Кад је била влада краља Петра
Носили смо гаће од два метра
А сада дође влада друга Тита
Види нам се и пркно и кита

Земља сељацима, фабрике радницима. Смишљено је  сељак извргнут руглу, као што је смишљено село   „осуђено на смрт, а осуда му, чак, није ни саопштена. Она је донесена прећутно, остало је препуштено времену. Решено је негде, да се на сељаке не обраћа пажња. И они су занемели, укочили се, у очекивању најгорег. Све што су били, све у шта су веровали, све им је узалудно.“ *
О томе како је индустријализација  унапред „осуђена  na пропаст“ не треба више трошити
речи,  ни време.
Стручњаци тврде да одговорност за пропаст  пада на самоуправљање. „То је исто као кад би пустили лисицу да брине о кокошарнику“, упозоравали  су амерички еконо - мисти Џефри Сакс и Дејвид Липтон... Наши су ваљда знали, али нису смели да кажу, ћутали су и чекали да нас несрећа опамети. Ортачка кобила за плотом липсава, вели народна.
 „Кад нико не брине о капиталу, радници обавезно покушавају да прогутају профите кроз високе плате, мање радне обавезе или друге облике скривене компензације. Не само профите, но – до кости! И при томе  нијесу радници имали иницијативу у пљачкању свога предузећа: Увијек су их предухитрили руководиоци.“ Тако је писао М. Лалић 1990. Исте године пише: „Комунистички режими падају као муве, Америка нема пара за све те земље. То су  речи нашег времена нема пара! ...Потрошене  су на поткопавање, зато их нема за помагање.“  „Хисторијска улога радничке класе, сељаци, радници и поштена интелигенција“ неста и као тема. Написа Андрић како је Балкан казан над који се  велики надносе и чекају свој залогај. Чекали и дочекали....“ 

***
Немци су 1941. бомбардовали Народну библиотеку. Излишно је питање, зашто? После рата (1945), сетимо се, како је кренула обнова. Школе, литерарне секције, часописи, Изд. Куће, али,  литература је била слушкиња комунистичке власти. Давне 1960. добих, за  одлично учење и примерно владање,  књигу на крају школске године „Велика деца“. Писац, Антоније Исаковић, је тада  имао 37.  година.
У селу Дом културе, филмске представе, комунизам је цветао, само су сељаци били сумњичави. Индустријализација, „фабрике радницима“,  културна, привредан процват,  и друштвени живот, Бого мој,  фабричке библиотеке, листови, књига по глави становника, књиге на метар, у којој хоћеш боји... Селу у походе, књижевне вечери, књижевни каравани,  колоније... Рећи ћете да сам почео од Кулина бана... не, само да подсетим и питам где је све то сада? To се и Аурелије  негда питао. И написао: „Затим постави себи питање: „И где је све то сада? – Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није.“
Већ су се 1980. почели рогови у врећи „најлепше и најбогатије земље у на свету“, тако су нас учили)   мешкољити, а 1990. је је почело, свирепо, братски онако како то само на Балкану може. И програм сатанизације Срба и Србије... Било не  поновило се...
Тада нам је у наш забран  књижевни  програмски  стигао постмодернизам (Постмодернизам – паразитизам, Ж. Павловић) који је критика здушно, плански,   подржала. Изабрани су писци који ће бити штампани,  награђивани,  превођени... „Вејачи овејани суштине“ (П. Чудић) постмодернистички што ће у време трагедије писати о ничему. Оне награде  у минулим деценијама су изгубиле на тежини и све се претворило у лакрдију. У трагикомедију. Функција литературе је најмање имала културни „задатак“, културно додаци у листовима су постали нужно зло.
Тада је смишљено  народну музику запљуснула нова пошаст именована као турбо-фолк... Ко је тада мислио на идентитет, на биће? О томе, и не само томе,   Андрић  је написао „Доћи ће времена када ће паметни шутјети, будале говорити, а фукаре се обогатити“.
Али то време овде није дошло оно овде канда одвајкада борави.
      
Уследи и  програм приватизације, ваљало је уништити и оно јада што је преостало од тзв  привреде;  село је  зарад индустрије већ одавно уништено. Градови ће без индустрије постати оно што већ јесу резервати гладних... И градови се већма празне.
 Када нема привреде, нема  културе, нема књига.  И језик српски се  годинама топи (одавно је колонија страних језика) нестаје,  преко нове технике осваја, дави... И годинама се преко филмова, компјутера, и чега све не   мења свест нове генерације која  безглаво  бежи у свет. Добровољно, не треба онај знани „данак у крви“. Овоме је допринео и онај „османлијски печат“ у нашем гену у којем  се још арлауче и хајдукује,  и  који нам не да да своју земљу доживљавамо као своју... О томе могу да причају психолози, социолози,  и ко све не до астролога. И да причам три године дана...
 Што се тиче књижевности посао је стручно обављен. Нема издавачких кућа, туле се часописи, збланутом народу  нуди се култура новог времена. „...Нуди Пинк, нуди Хлеба и игара, нуди Игра коло дупе голо... („Немам ништа против Пинка, али то је једна од телевизија које су уништиле културу ове земље.“ Б. Ђокић, Веч. нов. 3. март 2015.)
 Наше животе засипају с екрана стравом, политика је ушла у све поре, затровала и обезвредила све што је могла. Она је инструмент у рукама власти,  треба  да опчињава, да скреће пажњу; она је страшна звечка; медијима су добре само лоше вести. Што трагичнији догађај то већа помпа. Већи тираж. Стигла је и нова пошаст у виду СМС игара, гласања, порука, греб-греба. Модерна верзија „Ко набије тај добије“ .Тек сит човеку имаће потребу за књигом. 
Пословица  каже да је дом без књиге као тело без душе. А Човек? Човек је наше највеће богатство. Где је то богатство данас? У каквој ларми ишчезе и старија посестрима: Човек, како то гордо звучи? А, тек...
Да ли се нешто променило у земљи Србији?
Послушајмо и речи Д. Ћосића из 1972. „...од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.“
Шекспир или кобасице? – пита  Киш 1960. и закљу-чује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити“) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.
А ми, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогодишњег трена.
Сетимо се негда акција: Селу у походе! Једна књига по глави становника.  Сетимо се аквизитера. Куповина књига на метар. Хумора на ту тему. Хумора, oсобене, српске боје.
Негда је сељак полутан радио  на њиви/ци и у фабрици. Саградио кућицу, стекао стан и женицу, ишколовао дечицу. Чекао срећну будућност, комунизам када ће, како су казивали, печене шеве летети.  И у Београду сви живети, брајко мој... Нема више сељака полутана, покој им души,  негда деца, сада грађани без посла и без одступнице.  Села. А села опустела, у коров зарасла, туго, нигде живе душе. Преко по столећа ова се држава свим силама бори против села и пољопривреде, читај земљорадње илити земљоделства. Неколико стотина села је већ пусто, без житеља. Побегли, трбухом за крухом,  у градове, који су сада, како то записа један писац, симболи Содоме и Гоморе. Још немамо стратегију развоја, огласи се један од политичара. Можда ће се неко сетити да се тај празан простор прода, узму паре, напуни буџет. Јер, једном се живи, и докле има нека клима.
Пише књижевник Мирко Лукић: „Сад Србија личи на предкарађорђевићевску Србију по надирућим шумама“. Негда оранице, сада шуме по којима је и овај потписник минулог лета скупљао печурке. Опстаће само радини и упорни – чујем Лукића најсвестранијег ствараоца у Србији.
Коме је више до књиге? „Потребно је постићи да знање читања и писања послужи подизању културе, да сељак дође до могућности читања и писања употреби за побољшање  своје привреде и своје државе“ (Лењин)
Чуј, почуј:  Сељак. Привреде.
Па, зашто књига? „Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорци!“, вапио је Доситеј, први попечитељ просвјешченија  код нас. Ха, књиге...“** И остави нам песму- химну за многаја љета:

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Шта има  да вели данашњи министар тзв. кулутре? Шта су зборили у минулим временима министри културе?
Шта су све виделе очи, шта чуле  очи Србина који је данас матор човек? Старац. „Мудри  старци...“ у УКС питају:
Ко убија српску културу? А када је реч о писцима, писци под културом подразумевају књигу, њену, и своју судбину.
Писах у тексту „СИРОМАШТВО И КЊИГА (Вечерње новости,    Култура, 2. септембар 2009.)
 „Поезија је она фина честица у нама која шири, разређује, прочишћава, уздиже читаво наше биће, без ње „људски живот би био бедан као живот дивље звери“ (Хазлит). Та фина честица је душа. Човек без поезије је човек без душе. Мање поезије више свирепих дешавања, мржње,  злочина, зла, тешкоћа... О томе да књига оплеме-њује написано је на стотине књига. Читају ли они који се питају, наши политичари. Да ли читају, када су последњи пут узели књигу у руке? Знају ли да се из сиромаштва може извући, али из духовног посрнућа и  потонућа никако.
Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране, казује Жарко Команин (Књ. новине, јул-авг. 2009).
Ко не воли књигу, не воли Србију, написа  Наташа Марковић, у Политици 25. јула о.
Не само Србију, не воли никога. Ни себе тај не воли.
Зато вратимо се књизи.
Али: Хлеба, хлеба...чује се испред затворених фабрика.
Шта још данас да  каже (и коме) Песник потомак Дон Кихотов.
Шта Мирослав који гласом Григоријаћанина из XVI века ставља вапај тачку на овај мали есеј: „Вај, печали, моја зла хартијо, где ме на те враг нанесе?“
 На годишњој скупштини минуле 2014.  године УКС, уважени песник Мићо Цвијетић  рече: „Култура је годинама у све незавиднијој ситуацији, а и сасвим ретка реч  у тирадама политичара и државних званичника. Као да је култура, скупа и опасна реч...“? Да ли се ико у поводу тога огласи?  Залаја, замаука.
  Култура је вазда у нас била девета рупа на свирали. Тринаесто прасе, па га сви ћушкају... И када је имало. Зар није чудно да Ниш није уопште зидао зграду библиотеке. (И не само Ниш.) „Нишка Народна библиотека „Стеван Сремац“ се налази  у кући  Епископа нишког Јеронима који дне. 13. маја 1874. по   вољи својој захтева, написа и потписа завештање: „Имање моје које постоји у Нишу, као и један плац  на коме постоје две куће, једна већа и друга мања, стављам  и то: већу кућу  за Народну библиотеку, којој ће и припасти мања библиотека…“ За извршење његовог завештања беше во времја оно задужен и г. Стојан Бошковић министар у пензији. И већ 14. јуна 1895. старатељски судија извештава ондашњег министра просвете о  благодарном чину легатора…“  И још нешто, не носи Народна библиотека у Ниш име свог дародавца.  Нико не помену у минула два столећа да треба нову зграду зидати... Ко помене културу губи изборе.
До руку ми  ненадано стиже  Летопис нишких дана од Г. Т.  Читам: „Ниш има запуштене школе,  једна  се  урушила, ћуте  да су 8 учионица, ових дана, затворили, нема обданишта, али зато  има нове цркве.  12!  Толико их је саграђено у задње две  деценије.... Али, то није за трибину, то није култура о којој ми  тобож размишљамо и зборимо.
Колико су писци томе допринели да се књига нађе у запећку?
На фејс буку 2. марта 2015.  видим:

Трибина Француска 7
УТОРАК, 3. МАРТ, У 18. ЧАСОВА
СИНДИКАТ ПИСАЦА СРБИЈЕ, КООРДИНАЦИОНИ ОДБОР РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ      УМЕТНИЧКИХ УДРУЖЕЊА СРБИЈЕ
ДИСКУСИОНА ТРИБИНА - КО УБИЈА КУЛТУРУ СРБИЈЕ (4)
РЕЧ ИМАЈУ ЧЕЛНИЦИ УМЕТНИЧКИХ УДРУЖЕЊА
ПЕТАК, 6. МАРТ, У 11. ЧАСОВА
ДИСКУСИОНА ТРИБИНА - КО УБИЈА КУЛТУРУ СРБИЈЕ (5)

Да ли ће челници уметничких удружења нешто променити, да ли ће се глас њихов чути?  Челници! Где су писци из унутрашњости. Скапавају у својој самоћи, верују у чудо да ће их схватити? Ко ће кога чути? „Ко не слуша песму слушаће олују“, каза стихом Миљковић. У тој олуји, драги Адаме, прође нам живот. Оно лечка што смо били у заветрини нам је дато да се размислимо, а они да смисле какав мамац да нам ставе, у какву клопку да намаме. Евроунијаћење се показало као примамљив мамац...
Култура се убијала деценијама. Убијали су је сви, па и ми пристајањем,  прихватањем, кукавичлуком, додворавањем. Многи ради ситног ћара и шићара. Челници. Сетимо се речи Исусових: „Ко је међу вама без греха, нека први баци камен!“ Јесмо ли ишта научили из Свете књиге? Које би књиге из минулих деценија задржали, оставили... на пусто острво или на онај свет понели?
Како  ће опстати градови без залеђа, без села, без индустрије? Осуђени су на пропаст. Градови су већ резервати старих и већма се празне. И то је договорене, смишљено поодавно. Шта ће онда оваквима какви смо култура? И кукавна култура је слика и прилика јадне и сироте Србијице.
По стоти пут, као у воденици, понављам: Није култура само књига. Култура је све што чини живот, култура је природа, зграде, путеви... А све је запуштено, пропада, нестаје у властитом ђубрету. (О томе певаше Бранислав Петровић из Бјелуше. Тамо где су се негда бјелила стада, где је сада пустош.) Написа песник како „... И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених  грађана Србије. Нема тог lex specijalis-a, тих избора и референдума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва . У Србији нема куће без телевизора. Скупа справа  али осиром-ашеном српском народу приступачна. Књиге се, међутим, веома ретко могу  видети у кућама српских домаћина... Поуздан сам сведок да у деведесет одсто кућа правослваног племства нема Библије. Исто толико православних Срба није видело Библију. У домаћинским кућама православних Срба  чешће ћете наићи на Лењинова сабра-на дела  него на  Библију... Ни иза ђака у највећем броју српских кућа не остају књиге. Кад ђаци заврше школу, уџбеници, буквари, читанке и школске лектире готово на волшебан начин нестају, сами од себе, једноставно их нема, ишчезле. Да ли су школе одговорне што из домаћинских српских кућа нестају школске књиге.“   (НИН, 16. април; 4. јун 1998)
Понављам де је  негде одлучено да Србија остане  и без индустрије. Не питамо се ми за то. „Ко пита жабе када ће се чистити мочило“, не одговарамо Новом светском поретку(1).
 Шта сада да раде трудбеници у градовима што све туробнији, мрачнији и кукавнији. Да читају књиге...
Је ли њима до књиге? Са ТВ  нам програмски, смишљено, муте памет, све се свело на забаву, и још грђе...
С правом пише Ненад Милошевић: „Све мање људи верује  да књижевност може нешто саопштити и о њиховом, обичном животу. Сада се више „верује“ трећеразредним сентименталним песмицама фолк и поп певача и латиноамеричким, турским  и индијским серијама...“
У додатку Култура, „Новости“, у есеју Друштво забаве Љоса је  записао да га вређа што кувари, креатори, фудбалери данас имају утицај и значај какав је некада припадао научницима, филозофима, композиторима. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном свету замењена  „забавом за масе“. А код нас Срба   то је  одавно сведено на филозофију „Узми све што ти живот пружа“, „Игра коло дупе голо“ и „Ој, Мораво...“
„Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“. Естрадизација је преплавила Србију међу шљивама...“
Узаман академица И. Жебељан вапи: Народи којима је култура запуштена, уништена, загађена, затрована, као што је сада наша, нестају, изумиру – о томе говори целокупна историја цивилизације. Али наши политичари не размишљају о томе, њима је важан лични опстанак и ништа их друго никада неће ни занимати. (Политика, 21. нов. 2012)
Написах тескт: Писац данас у нас (Билтен „Сазвежђа“, Заветине). Текст допуни коментар писца В. Петковића.
„За разлику од Јевреја, ми нисмо народ књиге. Нама и философија - "љубав према мудрости", служи за подсмех. Зар онда смемо да се чудимо што кроз историју пролазимо као пас кроз росу и што смо стално покисли?
Мирославе, одличан текст, срећа је што га ниси објавио у књизи, па га је више људи прочитало“. Нисмо народ књиге, већ
смо народ коца и прошца.
Ко убија културу?
Убити књигу скоро је исто што и убити човека“. (Милтон)
У штампи су наслови који никога не узнемиравају: Беда српске просвете, културе...
Ко убија културу?  Ко убија језик српски, ко ћирилицу затире? Ко убија православље?  Ко убија Природу, реке, закоровљена поља, пусте панине, ко уби твог пса у завичају, песниче Адаме, о чему ти написа  антологијску песму, а ја је читах у часопису „Развитак“. Збиља, шта би са тим сјајним часописом? Ко уби жељу онима што су печалили  диљем света да се  остарели врате у Завичај, те им здања сада диљем Србије пропадају, а преко у корову поља гладне гракћу вране? И њих је све мање, Песниче Адаме.
 Ко убија културу???   Наду?   
Можи ли се убити оно што већ заудара? Треба мрцину закопати чим мањка, казује стари Гаврило. 
Шта учинити?  Ваља коров спалити, треба све дубоко преорати и засадити оно што је овом тлу суђено. Оно што рађа,  што плодове даје.
Хоће ли се успети? Мора, јер нема избора. Дошло се до дувара, нема се више куд. Можда кроз зид да се прође.
Опстаће се јер колико јуче  (1559/60) Сувременик злодржних**** записа:
 „... О, туге и тегобе за хришћане у то време. И сматраху хришћане као стоку неразумну... Писах  стакленим очима, јер престарео бејах...“
А, данас, шта се променило?
Ако не чујете мене, чујте Бродског: „Ниједан кривични законик не предвиђа казне за злочине против литературе. И најтежи међу тим злочинима нису прогањање аутора, цензорска ограничења, спаљивање књига и слично. Постоји тежи злочин – занемаривање књиге!? За тај злочин човек плаћа целим својим животом, она плаћа за то својим животом“.
И шта још да напишем, Адаме песниче, шта да речем када је све  давно казано. О томе и књига вели: “....Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се и чинити, и ничег нема новог, под Сунцем…” ...
Шта да се ради?
Хитно тражити да се донесе:
 Закон за заштиту културе, закон за ћирилицу, за књигу, за достојанство писца...Човека...
Хоће ли бити боље?
- Биће, када ми будемо бољи - одговорио је својевремено Патријарх Павле.
Да ли то може бити?
  Уз, Востани Сербије...
 учтиво пита, поздравља челнике УКС и читаоце овог писма
  Мирослав из Трешњевице

***
И као Трајанов берберин ископао сам рупу и своју муку у њу казао. Чекам да никне зова, да неко чобанче направи свиралу, е да се чује оно што је  Његош казао: „У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
_____________________
        * М. Данојлић, Ослободиоци и издајници, „Филип Вишњић“, Београд 1997, 56.
**  Мирослав Тодоровић: „Сиромаштво и књига“  (Вечерње новости,    Култура, 2. септембар 2009.)
**** Из тмине појање, Стари српски песнички записи,  Нолит, 1962.
_______________
(1) Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински („Комунизам је готов, на реду је православље“) види главну опасност за Нови светски поредак у православљу, док саветник у министарству спољних послова САД, ништа мање познати С. Хантингтон, пише да су Русија и њена православна цивилизација неприкладне за Нови светски поредак и зато ову цивилизацију треба променити.
_________
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша указује на катастрофално стање у коме се налази наша култура, у којем једва опстају књижевници и уметници, и апелује на државне институције да јасним и снажним деловањем зауставе урушавање и ово мало преосталог достојанства књижевника.
Из писма Драгана Ј. Ристића; Председник ДКН
 Ниш, 2. 3. 2015.

= Напомена: наслов овог подужег текста одредио је Ур.

Нема коментара:

Постави коментар

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.