ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

петак, 31. јул 2015.

Najveca privatna biblioteka u Timockoj krajini

Манастир Крка!



ОБАСЈАЛО јутарње сунце кршевиту буковичку зараван код Кистања. Ту, са догледа Јадрана и заглушја севернодалматинског крша, вијугави пут спушта се према смарагднозеленој Крки. А, она савладана умором од тока прелепим кањоном, баш ту решила да се одмори. Одједном раширила корито, озеленела котлину. Начичкани гајеви, високи чемпреси, зелена трава и невероватан мир "нарушен" непрестаном "песмом" зрикаваца.
Из те оазе усред камене пустиње зачуше се црквена звона. Указа се и високи звоник. Манастир Крка! Велика врата порте широм отворена. Поплочаном, каменом стазом улазимо у бисер српске духовности у Далмацији. У светилиште које је пре седам векова подигла Јелена Шубић, сестра цара Душана Силног.
У дворишту омеђеном хладом чемпреса и древним, патином окупаним, манастирским грађевинама, дочекују нас четири монаха. Одлазимо у Цркву Светог архангела Михаила, искру вере живе, вековни молитвеник Срба. Дуго гледамо иконе, столетне фреске...
Спокојно, како то само они могу, приповедају монаси манастира Крке о многобројним детаљима историје ове српске светиње. Не могу, ипак, да скрију узбуђење и неизмерно задовољство због предстојећег доласка патријарха Иринеја:
- Угостићемо Његову светост за Преображење. Обележавамо 400 година постојања Богословије "Света три јерарха" при манастиру Крка, прве основане у српском роду. За четири века, и она је делила сва искушења, радости и патње Срба у Далмацији. У
последњем рату, селила се на Дивчибаре, па у Фочу, али је Божјом промишљу у недра свог манастира враћена 2001. године. Прва генерација богослова матурирала је пре деценију. Сада Богословију похађа 50 редовних и 10 ванредних ђака, а предаје им 12 професора. Млади су и ђаци и предавачи. Њихова младост је знак живота, наде и будућности Срба у Далмацији. На многаја лета!
Док фонтана усред поплочаног дворишта жубори, монаси поносно настављају причу о манастиру Крка:
- Овде је 61. године нове ере, апостол Павле са ученицима проповедао хришћанство, у катакомбама баш испод наше цркве.
Игуман Никодим благослови да их видимо. Силазимо степеницама, пролазимо гостопримницу... Један од монаха отвара врата која деле садашњу богомољу од ранохришћанске. У подземним одајама, обузима нас нестваран осећај брзог путовања кроз 20 векова, до времена првих хришћана.
- Овде су се тајно окупљали и богослужили под земљом, поред гробова првих хришћанских мученика пострадалих за Христоса - приповедају монаси. - Археолошка испитивања су показала да су катакомбе из првог века наше ере. Проповедало се овде ранохришћанској заједници римског градића Бурнума, данашњих Кистања. Надамо се да ће стручњаци још истраживати катакомбе, нарочито зазидани крак дуг неколико километара.
Векови Катакомбе испод храма
И ове истражене, прича крчка братија, свакодневно обилазе и верници и туристи из целог света. Има их, кажу, и по 15.000 годишње. Како дан одмиче, појединачно или у групама, смењују се намерници из Србије, Италије, Немачке... Посета манастиру Крка део је туристичког обиласка истоименог Националног парка.
- То нам је Богом дана прилика да туристима испричамо причу о вишевековном животу Срба у Далмацији - настављају приповедање. - Да им кажемо да су још у деветом веку овде градили прве богомоље које су разни ратници палили, харали и рушили, али да смо им се ми увек, и у најбезнадежнија времена, враћали и обнављали их. 
Вера Вековни молитвеник Срба, Фото: Зоран Јовановић

РИЗНИЦА "ЧЕКА" ПОВРАТАК
Манастир Крка броји дуге векове током којих се стварала и његова богата ризница - причају монаси. - У њу су приспевале бројне драгоцености не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, царске Русије и Венеције. Чувала је ова светиња и епитрахиљ Светог Саве, "Октоих" Божидара Вуковића као и књиге Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Николе Тесле, Симе Матавуља, Милоша Црњанског, Владана Деснице, Моме Капора... Књиге и реликвије, због рата су измештене у музеје у Србији. Даће Бог и да се врате.

ИЗРЕШЕТАНО ЗВОНО
Наврх озидане манастирске капије мало звоно. Изрешетано мецима. У минулом рату, за време "Олује" било је мета нељудима. Пуцали су у њега из чисте обести.
- Како ли је тада тужно звонило - питају се монаси. - Сигурно је громко одзвањало нечовештвом. Нељуди су, потом, манастир похарали и отишли. Али, изрешетано звоно је остало. Да сведочи.

понедељак, 20. јул 2015.

Српска шара у пепелу



ИЗАБРАО сам самоћу на овом брду које се лепо зове - Вождовац. Шетам и гледам више у небо и дрвеће него у људе. Прошло је већ дванаест година како сам се са светом опраштао. Онда је Онај у чијој је то надлежности рекао: Хајде још мало. Али под одређеним строгим условима. Не пушим, не пијем, не идем тамо где ме не воле. У град се не спуштам, ако не морам. Не жалим се. Све је како треба. Осим што ништа није како треба - каже, за “Новости”, песник Рајко Петров Ного.
О делу и поетици једног од најистакнутијих савремених српских песника, недавно је представљен зборник научних радова са скупа у оквиру Дучићевих вечери поезије. За предстојећи Сајам књига спремају се његова изабрана дела у седам књига. Између тога, Ного је поводом 70. рођендана објавио нову књигу песама “Преко пепела”.
- Да је жива, као што је жива, Десанка Максимовић би рекла: “Боже, данас сваки балавац има седамдесет година”. “Православна реч” из Новога Сада и њен главни уредник Зоран Гутовић хтели су, а ја сам им на томе захвалан, да ову округлу годишњицу свечаније обележе. За лепу опрему најзаслужнији је Вељко Дамјановић - каже песник.
У изводној песми ове књиге завршни стихови гласе: “Пођимо најзад кући / Време је мрети.”
- Ето, то вежбам. И до сада сам неколико пута умирао.
Коме су све посвећене песме?
- Различан је списак светитеља, укућана, потомака и предака, нарочито књижевних предака, којима су ове песме посвећене, а многи се већ сада љуте што нису међу њима. Опевао сам лични иконостас који стоји на зиду моје мале, девојачке собе, блиске и далеке укућане, ужу књижевну породицу. Међу њима има и неких мени драгих “уљеза” (Шарпеј, Франсоа). Са њима, а нарочито са резонерским и рефренским Анђелом мучања, хтео сам да добијем извесну дисонанцу, како би свет на кога онај на смрт болестан песнички субјект у предсмртним часовима мисли, имао отклон, слово разлике, како не би остао плошан, једнозначан.
ПАМЋЕЊЕШТА је у време ваше младости значило бити песник, а шта данас?
- Исто је. Тада су ме слушали у препуним салама и глас ми је са микрофона одјекивао. Тако је понекад и данас, понегде. Али данас се наш глас чује и по дубини културног памћења. Поумирали су многи мени блиски.
Све је, кажете, повезано једним питањем: шта на крају остаје?
- У уводној песми “Стао је сат”, не чује се тик-так, ни у болесниковој соби, ни у оглувелом свету. Шта остаје? Иконостас, Укућани, Преци. Једина, каква-таква, још увек неразорена уточишта. Нити су ту, као и увек, да повежу “нерођене са мртвима”.
А осећања?
- Осећања су меланхолична, радоснотужна. Радосна, што се све то уопште имало. Тужна, што драга бића губимо. Што смо их изгубили, па их сећањем оживљавамо. Треба имати сећања, каже Рилке.
Међу песмама о свецима нашла се и једна инспирисана Принципом?
- У мом личном иконостасу, онај чије име је спрегнуто од једног начела и једног архангела, онај од кога смо учили “метрику бола и граматику непокорности”, са уличног графита преселио се у моју књигу, јер је био и остао наш преки путовођа из охолог заборава до потиснуте прошлости. Јер је био копча са дедовима. Јер је обновио Обилића који “над сјенима влада”. Јер је његово зрно хитро, у луку, спојило Видовдан 1389. са Видовданом 1914. Јер је, као негдашњи косовски заточници, кренуо у изабрану смрт. И тако тираноубиство уписао у наш генетски код. “Пре свачији сужњи, но ичије слуге.” Како год да гледамо, Гаврило је, и кад га не видимо, у нашем иконостасу, заједно са архангелом Михаилом, заповедник небеске војске.
У циклусу под насловом “Преци” обраћате се вашим књижевним прецима. Коме највише дугујете?
- Више од обраћања и дуговања, мени је стало да докучим хоће ли се, кад све буде спржено, у пепелу препознати српска шара, хоће ли косооки мандарин неком моћном справом са друге планете препознати српско “плетеније словес”. Навео сам, у врло строгом избору, и шта бих волео да прочита. По поезији су се народи препознавали док свет није полудео. Не знам, не видим, по чему се данас познају.
Да ли је поезија окренута духовности, православљу, традицији, породици, коренима, данас довољно видљива и пожељна?
- Ако гледате као ови у светске мреже умрежени егзотични бумбари - није. Али ако се гледа са српског становишта, видљива је, тражена и пожељна, и те како. Наше књиге нећете наћи ни на једној бестселер листи, а имале су по неколико издања, и све су распродате. Требало би повести истрагу: ко купује наше књиге? У дугорочном пројекту “промене свести”, скоро да су разорили војску, судство, школство, здравство, разарају породицу, а сада и цркву, поодавно културу. Са културом и поезијом мало теже иде, јер се тај океан памћења опире забораву. Снажнија је реч Његошева од свега овог што данас “ћурличе и врви”. Скупља је реч оних који немају приступ гледанијим медијима од свакодневних брбљања стручњака општег смера што не силазе са екрана и са новинских стубаца. Што више брбљаш, више се и брукаш.
ТРАГ НА ЗЕМЉИСВАКУ песму у књизи прати слика? 
- Онај насмрт болесни субјект, док лежи у постељи, нетремице у слике на зиду гледа. Песме су преписане слике. Слике су насликане песме. Могу слике без песама. Могу, премда мало теже, и песме без слика. Овако, једне до других, речи и слике успостављају извесна магнетна поља, и дозивајући се теше болесника. Остају, после свега, као траг нашег боравка на земљи.
Више пута окрећете се Његошу. Шта о нашем друштву и култури говори изостанак обележавања 200 година од његовог рођења?
- А коме ћемо се окретати ако Његошу нећемо. Данас је он живљи него јуче. Јер му племе сном мртвијем спава. Отворите Зборник Матице српске који је за 200 година од Његошевог рођења објављен, и на крају прочитајте преписку у једном правцу Одбора за обележавање Његошеве годишњице са председником, председником владе, министром културе и другим надлежнима, па ћете видети колико су ненадлежни и како су се обрукали. Чега су се, кога су се бојали? Онога дуговладајућег Велеума са којим су “у никад бољим односима”, а обесправљени Срби у Црној Гори у никад горим? Српскога огледала које им проказује и лице и наличје? Не могу послушници славити слободара, “трагичног јунака косовске мисли”, који је “сев наше муње у космосу”. Тако је било и поводом крупне Немањине годишњице. Сетили су се Крлежиног рођендана, али не и рођења Милоша Црњанског. Иву Андрића су комотно нудили суседима. Као да је то њихова прћија. Наканили су да претемеље нашу кућу. Ово ћутање, комоција и небрига равне су издаји. Власти имају своје фаворите, своје геније. Заслужили су једни друге. Остаће, између осталог, упамћени и по томе што су хтели да угасе Матицу српску и најстарији часопис, Летопис Матице српске, једноставним начином; преполовили су им и онако бедан буџет.
Питате се у једној песми: “Је ли затворено небо над нама?” Од чега страхујете?
- То је само блага актуализација, а можда и парафраза аподиктичког Његошевог стиха. “Нада мном је небо затворено, / Не прима ми плача и молитве.” Није се лако суочити са нашом апсолутном самоћом. Одувек је небо високо, а Русија далеко. Потопљени смо у планетарну осаму, али смо и свет и себе уверавали да нисмо. Ово мало што је претекло, на овом несигурном и суженом острву, ако и не буде тотално покорено, биће остављено, као у каквом лепрозоријуму, да се у сиромаштву разгуба и у трибалистичком дивљаштву истреби. Тога се бојим.
Пишете једино “када сте с језиком у љубави”, читамо у песми “Разговор”.
- Та песма је одговор онима који ми замерају што не пишем љубавне песме. Све су моје песме љубавне. “О беспослици са зазором говорим / О тајнама људским и мајмунским.” Са колико зазора о недоличном говориш, толика ти је мера српскости.
Бринемо ли како треба о језичкој култури, нашем писму?
- Ко отворених очију иде Београдом, а и Србијом, брале, тај се стидом позлеђује. Као да идеш кроз туђи, непријатељски град. Све сама латиница. А могло је, да је било среће, да наше писмо буде Кинески зид преко кога је непријатељу немогуће да пређе. Неко је рекао да је војска одбрана земље споља, а култура одбрана изнутра. Ко тако систематски ради да нам оба упоришта разори. Или се то ми, то јест тамо они, самоокупирамо.

НИЈЕ СВЕ ПРОПАЛО
НА шта нас упућујете насловом?
- Има Дучић песму “Хришћанско пролеће” и у њој завршне стихове: “И сја ореол вечни и нови / Јагњета што гре (иде) преко ледине.” У мојој песми “После свега”, као на каквом палимпсесту, може се прочитати: “Ово постапокалиптично / Од свију остављено / Јагње бело / Неутешно / Гре преко пепела.” И кад једном све буде пепео, јагње ће и тада да гре преко пепела. Није све пропало кад пропало све је.


Рајко Петров Ного: Српска шара у пепелу | Култура | Novosti.rs

уторак, 14. јул 2015.

Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Јерусалима

Геноцид се догодио у НДХ. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима

(Фото Д. Ћирков)
„Морам да похвалим премијера Александра Вучића што је отишао у Поточаре. Сви знају да се у Сребреници догодила трагедија, то је чињеница. И Срби су били одговорни за ту трагедију. Али то не значи да је то био геноцид. Међутим, пријем на који је наишао српски премијер нечувен је. Неко долази, признаје да његова земља дели кривицу за одређену трагедију и жели да покаже жељу да се суочи са тим злочином. А на какав пријем наиђе? Дочекају га као да је злочинац. Део проблема је и то што нико не очекује од муслимана да се понашају по стандардима нормалног понашања. Када муслимани вичу „Алаху екбер“ и бацају камење на Вучића, то је у реду, јер то су муслимани, нису знали шта раде, погрешили су. Потпуно исту ствар имамо и у Израелу. Нико не гледа шта ради Хамас, шта раде палестинске власти. Нико то не гледа, него кажу, они траже мир, треба одмах да им дамо државу, а нико не гледа потпуно хаос који је настао на Блиском истоку после ’арапског пролећа’“, каже у разговору за „Политику“ Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Јерусалима.
Један од најпознатијих светских ловаца на нацисте борави у Србији на позив наше владе и сутра би требало да присуствује састанку Комисије за уређење Старог сајмишта, злогласног нацистичког логора. Током интервјуа Зуроф је више пута поновио свој став, који је већ изрекао у нашем листу, да се у Сребреници није догодио геноцид.
– Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили. То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете. То је геноцид. Али, све то је политика. Бил Клинтон, који је био на церемонији у Поточарима, није имао храбрости да назове оно што се десило у Руанди геноцидом, иако је то очигледно било баш то. Јер да је назвао Руанду геноцидом Уједињене нације би морале нешто да предузму – истиче Зуроф.
Британска резолуција о Сребреници, која на крају није усвојена у Савету безбедности Уједињених нација, као и многи који сматрају да се у Сребреници догодио геноцид, често као аргумент користе пресуду Међународног суда правде у Хагу Радославу Крстићу, који је осуђен за геноцид у Сребреници. Исти суд, међутим, пресудио је да „Олуја“ није била етничко чишћење нити удружени злочиначки подухват. Да ли нас захтеви да прихватимо пресуду о Сребреници доводе у немогућу ситуацију, будући да бисмо тиме признали и да „Олуја“ није била ни етничко чишћење ни удружени злочиначки подухват?
Можете да радите шта год хоћете и можете такође да доносите несувисле пресуде. Све је то политика и ако је политика погрешна, онда нема задовољења правде.
Ви сте, свакако, у немогућој ситуацији када је цео свет против вас. Али, то не значи да истина није на вашој страни. Погледајте шта се дешава данас са Израелом, како толике земље осуђују Израел за прекомерну употребу силе у Гази и очекују, у суштини, од нас да седимо и гледамо како Хамас бомбардује наше цивиле и градове дан за даном. Једини је проблем што смо ми мало паметнији од Хамаса и успели смо да зауставимо ракете. Али да нисмо то урадили, знате ли колико би израелских цивила погинуло? Хиљаде.
Страни званичници често сугеришу српској страни да треба да прихвати да је оно што се догодило у Сребреници геноцид јер је то једини пут ка помирењу Срба и Бошњака муслимана. Да ли су ти захтеви за прихватање одреднице геноцид без постављања даљих питања, без дијалога, прави пут ка помирењу или представљају препреку у односу два народа?
Они траже мир и помирење засновано на лажима. Е па имам вест за вас: то никада неће успети. Тако се не постиже мир. Данас имамо системске напоре да се промени историја Другог светског рата и холокауста и нико ништа не говори, све због политичких интереса. У бившој Југославији је посебна ситуација у којој је холокауст био споредна представа много већег убијања Срба. На чему ће правда бити заснована? Да ли ће бити заснована на спознаји истине и корацима који треба да буду предузети како би се носило са тим чињеницама? Ако у Јасеновцу нема ниједне слике ниједног команданта тог логора, онда ту нешто није у реду.
Према медијским извештајима, око 90 страних делегација било је у Поточарима, а готово нико од страних званичника није дошао дан касније у Братунац, где је одата пошта српским жртвама из истог рата. Како на то гледате?
Шта сте очекивали? То је очигледно – све је то политика. Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био. А геноцид, то је нешто озбиљно, и зато нико није био у Братунцу.
Да ли бисте остали при свом гледишту да се у Сребреници није догодио геноцид, чак и када би порицање геноцида забранила нека будућа резолуција или сличан документ?
Моје схватање као историчара јесте да Сребреница не може да се назове геноцидом. Историјске чињенице јасно показују да нису сви били убијени у Сребреници. Српске снаге су могле да убију жене и децу, али су их поштедели.
 Холокауст данас често пореде и изједначавају са различитим догађајима из савремене историје, па и оним из времена ратова деведесетих година. Тако се пореде опсада Стаљинграда и опсада Сарајева, чак и дневници Ане Франк и сарајевске девојчице Злате Филиповић. Како гледате на такве интерпретације?
Оно што се сада дешава може се назвати „холокауст завист“. После много година људи су коначно схватили колико је холокауст важан, он је постао симбол огромног људског страдања и сви желе да буду на истом нивоу као холокауст. Ако је то већ случај, онда је опсада Сарајева исто што и опсада Стаљинграда. Људи који су погођени тим злочином желе да имају исто признање и препознавање као и жртве холокауста које су то признање добиле 60 година после страдања. Холокауст је нешто без преседана и апсолутно јединствено. Сада свако жели да закачи свој вагон за холокауст. Један од најбољих примера за то јесте Декларација из Прага од 3. јуна 2008. године. Прашка декларација коју су  потписала 33 углавном источноевропска интелектуалаца наводи да Европа неће бити јединствена док се нацизам и комунизам не препознају као исто зло. Они желе да поново напишу све уџбенике из историје у Европи у духу тог јединства. Дакле, Европа је имала две трагедије: једна је холокауст, друга комунизам. Историјски, то је потпуна лаж. На пример, у Музеју геноцида у Вилњусу, који се налази у некадашњој згради КГБ-а, до пре годину и по дана није било ниједне речи о правом геноциду, масовном убиству Јевреја из Литваније који се десио само 12 километара одатле. Нацисти су убили 17.000 Јевреја, али су у томе највише учествовали специјални литвански одреди за масовна убиства. Ми смо протестовали, па су направили малу собу о холокаусту, али готово цела поставка је о комунистичким злочинима. Има и предлога да се успостави међународни дан сећања на све жртве тоталитаризма. А за Дан сећања изабран је 23. август, дана када се десио споразум Молотов–Рибентроп. Дакле, мислили сте да је само нацистичка Немачка одговорна за смрт 15 милиона људи у Другом светском рату. Е, па размислите поново. И Совјетски Савез је одговоран јер су потписали споразум са нацистичком Немачком. Дакле, земља која је осмислила, испланирала и водила највећу фабрику смрти у историји човечанства доводи се у исту раван са земљом која је ослободила исту ту фабрику смрти.
Како гледате на најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца? Ускоро би требало да почне и дијалог о том питању Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској.
Боже саклони! Анте Павелић је био један од највећих масовних убица Другог светског рата, а Степинац је био његов свештеник, духовни саветник. И шта рећи за таквог човека? То је апсурдно. И шта треба да мислим о Католичкој цркви у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић који је за Павелића држао мисе.
Павелић је један од највећих масовних убица Другог светског рата и он данас заслужује мису?!
Да ли мислите да је оно што се догодило у НДХ био геноцид?
Наравно да је био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима.
Јелена Чалија, објављено: у Политици, 15.07.2015.

петак, 3. јул 2015.

Из нових српских, живих књижевних часописа. Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39

РАДОМИР БАТУРАН

Ноћ дугих ножева још траје…

(Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39)
“И гле, један из Исусовог друштва
пружи руку, исука свој мач и удари
првосвештениковог слугу, те му одсијече уво.
Тада му рече Исус: Врати свој мач
на његово мјесто; јер сви који се маше за мач
– од мача ће погинути”.
Јеванђеље по Матеју 26 (51-52)
Много непојамног, за мене у измаглици, било је у том Кустосовом
ћутању о својим родитељима. Док сам се ја поносио својим Анто-
нијем Комитом, он се омотао ћутањем о свом Језди. Мој отац је
био пивски комита и сточар, а његов угледни трговац сарајевски.
Они су живели у кули на Овчари, а ми у дашчари на Урвенику.
И мој Антоније није никада звао наше муслимане из Дрине
овако како их данас зовемо, него увијек Турцима. А због чега
стриле Хрвате зове Крватима, само упола сам слутио.
Када сам изашао из затвора, отишао сам оцу на гроб са стри-
летом Кустом. Није то било случајно ни са моје ни са његове стра-
не. Обојица смо знали да ме тишти што нисам могао бити уз оца
кад је умирао.
Упалили смо свијеће и пољубили крстачу, оћутали смо неко
вријеме над гробом, а онда сјели на клупу поред њега. Стриле ми
је испричао како је мој Комита био бистра ума до последњег тре-
нутка живота.
“Кад би му надошли болови, тражио је да га окрећемо. Чим би
болови минули, бесједио је као најздравији. Последње о чему смо
разговарали било је убиство краља Александра…”
Још ме држала затворска нервоза и цинизам као устаљени за-
творски начин изражавања, па прекрших очев савјет да Кустоса
никада не питам ништа о оцу Јездимиру:
“Причаш ми, стриле, с дивљењем о мом оцу, а свог не помињеш.
Покажи ми бар где је гроб газда-Језде.”
Само спусти браду на груди, уздахну и погледа ме. Оба оћу-
тасмо. Почех да се љутим на себе што и најдражем човјеку повре-
ђујем ране.
“Мислио сам да ти је данас доста што си у мислима и са једним
покојником, а ти мислиш и о другом”. Уста и пође према источ-
ном крају гробља. Ја ћутке за њим док не дођосмо до породичних
гробница Мезезија и Богдушића.
Тета Ваја ми је причала да су њени Богдушићи, стара сарајев-
ска трговачка породица, имали читав ред парцела у Старом гроб-
љу па су три задње уступили пријатељима Мезезијама да ту, поред
њих, подигну своју породичну гробницу. И ђед Тодор је сазида.
Кустос пољуби крст на споменику и сједе на плочу са стране,
поред споменика. Пољубих крст и ја, па ишчитах сва имена на
споменику – од Стрилетовог курђела Антонија Прерашког и Го-
луба Гласиначког, па до имена Џамбаса и газда-Језде. Онда сједох
поред стрилета. Он подупро браду лијевом руком, а десну осло-
нио на греду споменика и несвјесно добује прстима по њој.
“Ноћ дугих ножева још траје”, мрмља више покојницима у
гробници него мени, чини ми се. “Хитлер се обрачунао са јури-
шницима генерала Ернеста Рема у ‘ноћи дугих ножева’, између
30. јуна и 2. јула 1934, а она још траје. Нацистички режим покла
те ноћи преко 300 највећих официра и политичара Рајха, који
су га довели на власт. И око 1000 угледних грађана похапсише.
Послије тога Хитлерови и Мусолинијеви фашисти поморили су
пола Европе. Притајена ‘ноћ дугих ножева’, притајена у Европи,
преживи побједу антифашиста. Поможе јој Ватикан и наши саве-
зници да се пресели у Америку. И сви Крвати пребјегоше у Аме-
рику…”
“Пребјегли су многи њемачки и италијански фашисти, не само
хрватски”, не оћута оно југословенско у мени.
“Сви су они за мене само Крвати… Лочу крв као најбоље вино.
Полокали су тог љета и крв мог оца Језде и зета Јакова и нашег
краља Александра…”
Рече ми ту још само да су газде Језда и Јаков радили за краљеву
Тајну службу још од ‘Младе Босне’ и аустријског рата. Пред кра-
љеву посјету Француској, та њихова служба открила је усташке
логоре у Мађарској (Јанко Пуста и Нађ Кањижа), центар у Минхе-
ну и вилу у Болоњи, коју им је Мусолини поклонио. Језду и Јакова
заклали су у Торину док су у уторак 9. октобра, рано ујутру, из хо-
телске собе јављали свом шефу Милићевићу да су усташе послале
двије атентаторске групе да убију српског краља – јал’ у Марсељу,
јал’ у Паризу. Државна пошта Италије и полиција омогућили су
усташама да прислушкују разговоре краљевих агената. И закла-
ли су их обојицу. Истог дана, у 4 и 20 поподне, убили су и краља
Александра у свечаној поворци на Тргу Берзамски у Марсељу.
“Ни француски ‘крвати’, ни њихова полиција нису чисти. Пре-
више је случајности ту било”, мрмљао је Кустос и наставио да ређа:
“Краља Александра у Марсељу дочекали су само министар
спољних послова Луј Барту и генерал Жорж и оба су убијена.
Министар спољних дјела Краљевине Југославије, доктор Спа-
лајковић, дојавио је француској полицији и краљевој пратњи на
разарачу Дубровник да су атентатори у Марсељу, а од свечане
се поворке није одустало. Чим су му дојавили агенти из Итали-
је, министар спољних дјела кренуо је у Марсељ, али га није било
у свечаној поворци, нити се помиње у извјештајима из Марсеља,
ни он ни други југословенски министри. По протоколу посјете,
било је предвиђено да се краљ кроз Марсељ вози у блиндираним
колима Авенијом Канабие, а на Белгијском кеју, гдје се форми-
рала свечана колона, сачекао га је отворени аутомобил ‘дележ’ са
широким папучама са стране, са чијег је задњег сједишта, гдје је
краљ сједио, био спуштен кров. У протоколу је такође писало да
ће блиндирани краљев аутомобил паралелно пратити 6 мотоци-
клиста на боковима, а замијенили су их два коњаника. Министар
Барт је био рањен само у руку, а пустили су га да искрвари и умре. И
шофер ’дележа’ Фоасак покушао је да спречи убицу, генерал Жорж
је искочио из аутомобила да зграби убицу, потпуковник Пиоле са
коња удара сабљом по глави атентатора, полицајци Пол и Дебион
са тротоара погађају убицу у главу, а службени полицајац Анри
Бертелеми ‘седи поред возача и мирно посматра шта се догађа’.
Рањеног краља превезли су у полицијску префектуру, а мини-
стра Барту у болницу. У званичном извештају о атентату писало
је да је убица Величко Керин, инструктор крватских усташа из
логора Јанко Пуста, испалио десет метака из пиштоља ‘маузер’:
пет у краља, један у пратећег полицајца, један у министра Барту,
а три у генерала Жоржа. Поверљива документа о убиству југо-
словенског краља француска влада је отворила за јавност 1974. и
испоставило се да је министар Барту био рањен само у руку (по
једнима у леву, а по другима у десну) из службеног пиштоља
француске полиције, а пронађени метак није одговарао калибру
метака којим је убијен краљ. Службени извештај о спољашњем
прегледу тијела краља Александра потписала су два цивилна
лекара који су се нашли испред полицијске префектуре, а нема
потписа краљевог личног лекара, нити се зна где су били он и
министар Спалајковић, а обојица су допутовала у Марсељ са још
три краљева министра. Као знак да њихова земља није умијеша-
на у убиство југословенског краља, на сахрану краља Александра
дошли су и италијански принц Дука од Сполета (кога ће Павелић
само шест година касније свечано позвати да заседне на престо
Независне Државе Хрватске) и Геринг и Лепен (који ће касније
ослободити све атентаторе), а и они и њихове све три земље уми-
јешане су итекако, као и Бугарска, Мађарска, Чехословачка, Ау-
стрија и ко зна која још…
Итекако су били сви они умијешани, мој Комита. Крволоч-
ни су Крвати, сви они, а не само усташе Павелић и Кватерник,
који су планирали убиство краља Александра, а Мусолини лично
одбио да их изручи Француској, која је водила истрагу. Ноћ дугих
ножева још траје, кажем ти, Комита. Нису се они зауставили на
вратовима мог оца и зета, ни на убиству српског краља. Неће
‘ноћ дугих ножева’ стати ни за мог, ни за твог живота, синовче…
Сијевнули су они на милионима вратова цивила у Хитлеровим,
Мусолинијевим и Павелићевим ратовима и логорима, сијевају у
овом мрачном свијету и данас, у погрому над Вијетнамом, црном
Африком, нафтоносним блиским истоком… 
Стране: [ 1 ] [ 2 ]
         = извор: људи говоре / текући број / људи говоре 23/24 / проза / ноћ дугих ножева још траје...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.