ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

среда, 25. новембар 2015.

Књижевност је изгубила снагу

Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види будућност, каже у разговору за “Новости” један од најпревођенијих аргентинских писаца

ВЕЛИКИ је изазов бити писац у Аргентини, земљи Борхеса, Кортасара... Они свакој новој генерацији служе као путоказ, светионик - каже у разговору за “Новости” Гиљермо Мартинес, један од најпревођенијих и најцењенијих аргентинских писаца, који је допутовао у прву посету Србији.
Мартинес је први лауреат нове награде за причу “Гарсија Маркес”. Дела су му преведена на више од 40 језика, а код нас су објављене четири књиге, међу којима и “Неприметни злочини”. По њој је шпански редитељ Алекс де ла Иглесија снимио филм “Оксфордски злочини”. Иако је први пут у Србији, Мартинес има “везе” са нашом земљом, јер је на шпански превео дело српског математичара и књижевника Владимира Тасића:
- Познајемо се годинама, сарађивали смо на Оксфорду и добри смо пријатељи. Посећивао сам га и у Канади, где живи.
Један сте од ретких писаца који има докторат из математике?
- Не разликујем се од других писаца који су завршили психологију, права, социологију, можда је моје образовање само мало “драматичније”. Математичке алузије се појављују у малом делу мог књижевног опуса и не бих волео да ме по томе препознају.
И у вашим књигама има елемената чудесног, надреалног и мистериозног. Да ли је такво виђење света део латиноамеричког “фолклора”?
- Претпостављам да је то питање књижевне традиције. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види и разуме наша будућност. То је књижевна игра у којој се комбинује оно што је било, са нечим новим и оригиналним. Људска машта је безгранична.
Заједничка нит ваших дела су и снажни женски ликови?
- Жене су ми важне и у животу и у литератури. За мене су оне симбол нежности, лепоте, еротичности, а у исто време и снаге, одлучности и храбрости.
Латинска Америка је кроз историју била највећи “расадник” приповедача. Да ли су приче поново “у моди”?
- Овај књижевни род је дуго времена био запостављен у издаваштву. У међувремену је отворено неколико часописа специјализованих за ову врсту књижевности, Алис Манро добила је за приче “Нобела”, а установљена је и велика награда која носи Маркесово име. То помаже да сваке године “засија” неки други писац, да добије простор у медијима и скрене пажњу на ову врсту приповедања.
У чему је предност приче над романом?
- Латиноамерички писци у последње време све чешће пишу новеле, које су и мени драже, јер узимају оно најбоље из оба света. Имају целовитост, сажетост, атмосферу и набој карактеристичан за приче, а с друге стране, омогућавају писцу да, као у роману, развије ликове и радњу.
Латиноамерички “бум” променио је светску књижевност, али и начин мишљења. Може ли књижевност данас нешто да промени?
  • Не верујем много у такву могућност. Чини ми се да књига на читаоце утиче појединачно, укуси су толико различити да је тешко замислити да једно дело у исто време изазове бурну реакцију стотину људи, а камоли неку бројнију скупину. Такву “снагу” данас, уверен сам, има само телевизија. Она може да произведе тај тренутни, масовни ефекат. Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама.

НАЈВАЖНИЈИ ЈЕ КРАЈ
КАДА пишете крими-романе, да ли почињете од расплета?
- Увек почињем од краја. Он је као светло на крају тунела према коме се пробијам. Мада, неколико пута ми се десило да почетни, замишљени расплет не одговара току романа и онда га променим. Мислим да је немогуће писати, ако немаш циљ пред собом. Као што каже стара изрека: “Ономе ко не зна где иде, ниједан ветар није добар”.


Гиљермо Мартинес: Књижевност је изгубила снагу | Култура | Novosti.rs

понедељак, 23. новембар 2015.

Пола века филма “Доктор Живаго”

ЗАР не би било дивно да смо се срели раније - пита Лара свог љубавника Јурија у чувеној сцени филма “Доктор Живаго”, терајући на сузе милионе жена широм света. И тако већ пола века гледаоци уздишу над трагичном љубавном причом лепе Ларе и доктора Живага, коју је измаштао нобеловац Борис Пастернак 1957. године, а на филмско платно пренео Дејвид Лин осам година касније.
Омар Шариф и Џули Кристи оживели су епску романтичну причу, смештену у време Октобарске револуције. Пастернакова књига је, због наводних антируских ставова, била забрањена и цензурисана у пишчевој родној земљи. До читалаца је дошла захваљујући прокријумчареном рукопису, штампаном у Италији, а потом и у другим земљама. Руси су књигу свог писца легално штампали тек три деценије касније.
За разлику од књиге, филм Дејвида Лина одмах је нашао пут до публике. Са трошковима од око 11 милиона долара, “Доктор Живаго” је зарадио десет пута више, освојио пет Оскара и постао други најпрофитабилнији филм студија “МГМ”, после “Прохујало са вихором”. Популарности је допринела и врхунска музика Мориса Жара, најпознатија је “Ларина тема”, за коју је награђен Оскаром.
Али, оно што се данас сматра ремек-делом светске кинематографије имало је, као и много других филмова, трновит пут до славе.
Чувени италијански продуцент Карло Понти откупио је права на екранизацију “Доктора Живага”, неколико месеци након што је Пастернак добио Нобелову награду. Мада је у образложењу речено да је високо признање руски књижевник добио за своју поезију, нема сумње да су контроверзе око његовог романа “погурале” награду, у јеку Хладног рата. Антируски ставови и кампања која је у Совјетском Савезу покренута против романа, приморали су Пастернака да се јавно одрекне Нобелове награде.
Упркос очигледном непријатељству, Понти је ипак упутио званичан захтев руским властима да му одобре снимање у СССР-у, али је одбијен. Редитељ Дејвид Лин је кренуо у потрагу за новом локацијом снимања. Међу првим кандидатима су биле тадашња Југославија и скандинавске земље. Скандинавија је брзо одбачена због велике хладноће која би пратила екипу током вишемесечног снимања, а од Југославије се одустало због “захтевне бирократије”.
После дугог трагања, Понти је изабрао Шпанију. Снимање је трајало готово годину дана, јер је редитељ хтео да камером забележи сва годишња доба, и оживи аутентичност из романа. Али, време им није ишло наруку. Била је то једна од најтоплијих зима у Шпанији, што је приморало продуценте да одлажу снимања, а потом и да импровизују са тонама вештачког снега. Многе зимске сцене снимљене су усред лета. Глумци су морали да “глуме хладноћу” на плус 40 степени, огрнути руским крзном и шубарама.
- Имали смо армију шминкера која нас је брисала сваких два минута, јер смо се обилато знојили. Костимограф Филис Далтон морао је да проверава да ли су статисти прописно одевени, јер је већина њих скидала све испод капута, да не би пали у несвест од сунчанице - говорио је у једном интервјуу недавно преминули “доктор Живаго” Омар Шариф.
ЛЕДЕНА ПАЛАТА
Чувена “ледена палата” у Варикину је још једна сниматељска импровизација. Наиме, кулисе за имање на које Јуриј води своју велику љубав Лару направљене су на ободу шпанског града Сорија. Импозантна кућа направљена је од залеђених кошница које су, због поменутих високих температура, стално “дорађиване”.
Иако је данас тешко замислити било кога осим Шарифа и Џули Кристи у улогама трагичних љубавника, ниједно од њих двоје није било први избор продуцената. Понти је откупио филмска права, имајући у виду само једну Лару - своју супругу Софију Лорен!
- Редитељ је одмах одбацио идеју, рекавши Понтију да је Софија превисока за улогу крхке Јуријеве љубавнице. Мени је, пак, признао да никако није могао да замисли Софију као невину девојку у првом делу филма - открио је сценариста Роберт Болт.
ЛАЖНА РЕВОЛУЦИЈАСцена побуне, са статистима који скандирају марксистичке пароле, снимана је у 3 сата ујутро. Било је то време режима генерала Франка, па се на сету одмах појавила полиција, мислећи да је у току права револуција. Нешто слично мислили су и становници из оближњег насеља. Тајна полиција је остала до краја снимања, доводећи у неприлику бројне статисте који су, по сценарију, морали да певају револуционарну Интернационалу.
Ивет Мимије, Џејн Фонда и Сара Мајлс биле су неке од кандидаткиња за улогу Ларе, али их је победила британска почетница Џули Кристи, која је овом улогом ушла на главна врата Холивуда. Дуго је трајала и потрага за једним од највећих филмских љубавника, доктором Живагом. Лин је улогу руског аристократе, идеалисте, лекара и песника прво понудио Питеру О`Тулу, са којим је три године раније снимио култно остварење “Лоренс од Арабије”. Овај га је одбио, баш као и Пол Њумен, Макс фон Сидоу и Мајкл Кејн. Последњи од њих, Кејн, у својој биографији је записао да је управо он предложио Омара Шарифа за ову улогу, иако му је Лин већ наменио улогу Паше, Лариног законитог мужа.
Марлон Брандо је одбио понуду редитеља да оживи немилосрдног политичара Комаровског, који загорчава живот главних јунака, а животну прилику добио је и искористио његов пријатељ и колега Род Штајгер. Улогу докторове супруге Тање добила је Џералдина Чаплин.
Трагање за глумцима данас, вероватно, ником није важно, јер је публика одавно рекла свој суд и оценила да је кастинг савршен. Захваљујући најбољем маркетингу - реклами “од уста до уста” - “Доктор Живаго” је био најгледанији филм те године. Критичари су замерали да је предуг (три сата), да је запоставио важну ратну причу зарад љубавне, али за гледаоце ништа није било важније од романсе Ларе и Јурија у чаробним руским пејзажима.
Уверен да је жена са марамом на глави изгубљена Лара, Јуриј искаче из трамваја и покушава да је дозове. За смрт која се одиграла иза њених леђа, Лара никад неће сазнати.
И ту се, у сцени која се не заборавља, завршава ова велика љубавна сага. Али, за гледаоце, као и за читаоце бесмртног Пастернаковог дела, и данас “живи” дилема: да ли је Живаго морао да умре и да ли баш на корак од своје велике љубави.
Пола века филма “Доктор Живаго” | Култура | Novosti.rs

"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић



Под сумњом да је прекршио члан 309. Кривичног закона Србије, који се односи на насилну промену уставног поретка, вечерас је у Новом Саду, како јављају београдски и новосадски портали, ухапшен професор Андреј Фајгељ, позивајући се на изјаву његовог адвоката Марка Пекића. 
На основу непотврђених информација, како наводи ИН4С, непосредни повод за хапшење је био видео Фајгеља на његовом Јутјуб каналу у којем говори да је Александар Вучић у континуитету Србији и српском народу током бриселских преговора приређивао понижење, закључно са посетом генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, којег је премијер Србије дочекао хлебом, сољу и почасном гардом.
Фајгељ сматра да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система, преноси портал ИН4С.
Према истом извору, Фајгељ на крају обраћања каже да се ово неподношљиво стање у Србији може решити само на један начин и наводи да је тај начин описан у уџбеницима историје за основну школу.
По речима адвоката Марка Пекића, правног заступника Андреја Фајгеља, његовом брањенику је одређен притвор у трајању од 48 сати.
Пекић је, посредством портала ИН4С, пренео поруку Фајгеља да ово хапшење неће променити његово мишљење.
"Не пристајем на стање где ја, као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор, не могу износити став о добробити моје државе и мог народа", навео је Фајгељ у изјави коју је пренео његов адвокат Пекић.


Ухапшен Андреј Фајгељ | Хроника | Novosti.rs

понедељак, 2. новембар 2015.

Koliko su delotvorne zabrane danas ? (Odgovor Olje Bećković)



Koliko se realno, na dugoročnom planu, postiže time što će jedna emisija, ili jedan medij biti ugašeni? Koliko je takvo gušenje uspešno, danas, u takozvanoj eri interneta, blogova, društvenih mreža...?
- Kao što vidite, uspešno je. Nekome kažete „postoje društvene mreže, ima se gde biti slobodan“, a onda po javnim preduzećima zaposlite trupe i desetine hiljada ljudi zaduženih da udaraju pluseve i minuse. I onda isto tako prođeš, kao i u bilo kom mediju. Tako se po društvenim mrežama stvara jedno potpuno lažno javno mnenje, lažna slika. Sad je pitanje koliko je to efikasno da sam sebe zavaravaš. Iz našeg ugla nije, ali iz njihovog očigledno jeste. 


Da li to govori o njihovoj moći, ili pre o nemoći, budući da su toliko nesposobni da se izbore sa drugačijim mišljenjem i da im ne preostaje ništa drugo nego da to mišljenje zabrane?
- To su vam te psihološke igre iz osnovne škole. Imate jednog siledžiju koji maltretira sve oko sebe, a mi onda kažemo: „Znaš, to je zato što je on zapravo užasno nesiguran u sebe.“ Ovaj agresivac je zapravo strašno nesiguran, i onda nas on zato sve bije, maltretira, pljuje i gađa. A šta ja imam od toga što je on u suštini nesiguran? Dakle, pričamo o tome. Ako ste vi toliko jaki, što ste onda toliko zapeli da ne date nikome da zine?

A šta je sa medijima, sa tom „slobodnom rečju“, gde je njihova moć, postoji li?
- To je opet ista priča. Oni će vam reći: „Kakvo gušenje medija? Evo, imate Vreme, imate Nedeljnik, imate NIN.“ Vi kažete: „Ok, da, imam to, ali ukupan broj čitalaca sva tri nedeljnika je, ja mislim, hiljadu i po.“ Dakle, suština je u uticaju. Kažu, premijer nema nijednu televiziju, „samo Pink“. Pa šta ćeš više od „samo Pinka“?! A pritom uopšte nije tačno da je samo Pink. Čak i da je tako, bilo bi previše, to je već tragedija. Imaš jednu takvu televiziju, imaš neki tabloid od 25 dinara koji se prodaje u tiražima od stotine hiljada, i to je pet puta uticajnije od svega ostalog. Tako da vi onda možete da imate medij u kom je moguće da čujete ili pročitate i jedno, i drugo, i treće mišljenje, ali to nema nikakvog uticaja, nema snagu.

                    = izvor : izvod iz intervjua  Olje Bećković


КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.